УКЛЕСАНО ИМЕ
Заспала бих ти под трепавицама
Сањала твоје цвјетање у Сахари
Од тебе зазире гром
Ноћ препушта небо вјечној свјетлости
Заклет си био вијековима
Да си неосвојива тврђава женама
А мени си се уселио у крвоток
Крв ми кључа
Подмићујеш бубамаре и лептире
Да твоје ријечи носе погрешним ушима
Убјеђујеш ме да ријечи немају тежину
Земља и бескрај те присвајају себи
Мисли ми раздиру сљепочнице
Узбуркане и неухватљиве
Траже сијенку
Да задрже врисак шапата
Руке су занавијек укалупљене у твој загрљај
А на усне уклесано твоје име
САН
Сковала те молитва
И суза што испира оловну судбину
Лако си се, смртниче
Заодјенуо бесмртношћу
Име ти је исклесала вјечност
А под трепавице ти се склонио мир
Кад ти пољубим око
Мук ме помилује
Превелик си за стих
Пјесма те недостојно тражи
Косу ти је дала јесен
А усне зрела трешња
Не буди ме
САТКАНА
Рукама ми љуштиш небо
Сачињено од љуспе облака
Не би ли ми показао
Шта се крије иза бескраја
Вјетар пјева о теби
Мелодија путује
Док не додје до оних пупољака из којих си рођен
Од тебе сам саткана
Још од дана када си ми се са цвијетом предао
ИЛУЗИЈА
Растави ме на стихове
Или нешто још ситније
Узми из мене цвјетове платана
Мој пут судбине је скорео
Због неухрањене сујете
Сви снови и жеље су узурбано пролетели
Направили су само бљесак тренутка
Засјенивши твој лик у мојим мислима
Оног унутрашњег човјека ког сам извајала
Као вајар који гужва облак
КАНЏЕ СУРОВЕ ЈАВЕ
Судбина те није благословила
Да ми у коси оставиш заплетене руке
Знала је да си човјек састављен од погрешних коцкица
Које су пусте ријеци
И излизане фразе
Које ни хартија не трпи
Постојиш само да вихор каткад зазвизди кроз ту празнину
Сузама сам спрала твоје пољубце
И шапате који си ми оставио на уснама
Јава ме бацила у канџе разума
Показујући да је судбина једина мјера за вјечност
А љубав без темеља и стубова кавез за крилате жеље
Негдје је записано да ће одбјећи
У нади да пронађу мелем за разбијене снове
И оне прошле дане
Који сијеку одвећ знани ожиљак
ВЈЕЧНОСТ
У косу ми уплати пшеницу
Подари ми те златне власи
Да ме сунце препозна
А усне обоји зрелом трешњом
Са оног стабла ком си дао дјетњство
Ципеле ми направи од прве љетње кише
Знаш и сам да сам се ородила са њом
Стазу која ме води до тебе освијетли свицима
И предај ми се са цвијетом
Док нам небески ковач кује бурме од Сатурновог прстена
Не би ли трајали колико и свијет
У ПЈЕСМИ МИ ПРЕНОЋИО
Глас му се родио у ружи вјетра
И ту ми се уклесао у стих
Како би у пјесми преноћио
У коси му је било јато крилатих риба
По цртама чудног лица
Клизала се дјеца неба
У дубини ледене зјенице
Огледао се мој лик
Писала сам му стихове пуне елегије
Вјетар му је ковитлао мисли
У нади да баци у заборав вече
Када су се помјешали свици и звијезде
Дала сам му сјену
Не знајући да ће је изгубити
Вријеме нас је извајало по вољи судбине
Прићи ће дан
Када ће му кап кише шапнути моју исповијед
Борећи се са прошлим даном
О ПЕСНИКИЊИ
Дамјана Савчић рођена је 16. маја 2006. године у Фочи. Српска је песникиња.
Аутор је запажене збирке песама под насловом „Оклоп јаве“, која је утврдила њену позицију једног од најперспективнијих гласова младе генерације писаца на овим просторима. Њен таленат крунисан је признањем за најбољег завичајног писца у Вишеграду, а уврштена је и у одабрану групу 45 врхунских песника са простора Европске уније и Балкана. Носилац је бројних признања, међу којима се издваја прва награда у Италији.
Међународну препознатљивост остварила је објављивањем поезије на престижним порталима чиме су њени стихови допрли до публике у САД-у, Белгији, Русији и Италији. Њен рад је редовно заступљен на дигиталним платформама за поезију.
По образовању је царински техничар.
Живи и ствара у Вишеграду.
Извор: Ауторка