ЗИМСКО ВЕЧЕ
Кад пахуља отпахуља окну,
разлегне, с вечери звона јека;
многи столу простртом скокну
док приправна кућа их чека –
С ходочашћа путник се гласа,
застав, пред двер’ма од мемле;
златасто бехари бехар спаса,
што га окрепљује напитак земље –
Намерник уходи тихо, листом,
и пражје скамени од бола;
засветлуцаху, у сјају чистом
хлеб и вино, сасред стола –
Георг Тракл
***
БОГ СВАКОМ ЗБОРИ…
Бог сваком збори, пре зачетка
Те с њим, из тме, крене ћутке –
Али речи пре прва ичијег ретка
Тек облачне фразе су, мутне –
Из чула властитих се одвоји
Крочи до руба чежње стамен –
Заогрни се рубом својим
И иза ствари расти ко пламен –
Тако да сенка широка се пружа
И увек посве покрије ми ризу –
Нек ти се све деси: лепота и ужас
Само крочи осећај је близу –
Не дозволи од мене раздеобу
Ту је земља животом је крсте –
Узнаћеш је по озбиљном добру
Само најпре пружи ми прсте –
Рајнер Марија Рилке
***
МАЛО РАЗДВАЈАЊЕ
На дан раздвајања њиног, у маку
Ритам им крви одавно колао је истом
Врелом жуди. По заметеном знаку
Познали су све прећутано, листом
У свом мноштву надвитом, спуста
Што притишће. И савез тајни је журно
Постајао толико велик да су се уста
Стидела што нису запљуснута бурно
И светле су хвалили душине копнежи
Већ су наслућивали преплет моста
Слуха, а њиним језицима нежним
Знана слаткоћа олтаром поста
ОД ВЕОМА МЛАДИХ ДЕВОЈАКА
И
Још је сладак срам око острвца
Бедара њиних: из чланка бисте
Још не извире цветајућа крвца
Мисли су им још добре и чисте
Ко стакла прозирна ормара бели
Мисао им у оку нема ослонца
О руци ноћника, злато што дели,
И знају за узао животна конца
Оне су ко руке сестара часних
И ко Аве Марија нежно дршћу
И призивљу тихо, Бог да их спаси
Уз моћну високу готску кућу
И псалма тешка, лепа што је краси
ИИ
Оне су ништа – ко сни крхки поета звоне
Што се сребрно преплићу, уз звуке
А неко им, кроз оргуља дубоке еоне
Уз благу звоњаву пружа руке
И док се уздишу, лебдијућ зрачно,
Даље од тесних, крхких мисли духа
Што им беду живота сплићу мрачно
Доћи ће час да се припијеног руха
Ко бехари јабука отпали тачно
Са стабла пред њих. А тад звони
Кроз њихове вене жудња ватре
Толико јака да се премаша воља
Те у себи – чудо задње снатре
Ко песници, земљи кад се пригну
Да у дубини – где је живота доља
Последња спокоја, храм дигну
Курд Адлер
***
ЧУПЕРАК
У градини цветни пири дах
те бехар вене, у свитке
и цвет преобличује у прах
али цвет отргнут с притке
из мајке земље груде
споменара може бит риза
да једном не буде плесан
страна груда тад ме призва
и са главе вољене скресах
тад косе тамни чуперак
за дивље љубавне жудње!
месеци се смењују, пак
а године лете, ако се збуде
да очи, на тебе стару сведем,
нек јадикујем са сузама:
„Наше власи постају седе“
Ал’ одсечени чуперак косе
с млађане главе тада
захвално црно ће да носе
у вјек вјеки, ко некада
Из домаје тако је с љубвом
с болима, радостима врежа
отргнута насилно судбом
у срцу вечно остаје свежа
ЖЕНСКА ЉУБАВ
Је ли жена једногодом стигмом
цвета, а мушко моћно дрво до сржи
о, тад се не смарајте енигмом
ко може вернију љубав да пружи
Љубав је сезона бехарења жива
у жићу, дебло годинама бехари
увек у менама, штедрија бива
сањарећи љубавни санак стари
Тек једном цветајући свраћа
тај нежни цветић пун, у красу
Те женска љубав се не враћа
када је олује грубо распу
Фридрих Бах
***
У МАГЛИ
Баш је чудно тумарати маглом
Осамљен је сваки жбун и кам
ни стабло да види друго стабло
свак самцат је, сам.
Знанаца света пуна бје сала
док светлост ми на припеци
свитка, а кад магла је пала
нико видљив није, у сенци
Доиста, баш нико није уман
ко не спозна тмушу
што га неумитно, без шума
од свега дели на ушћу
Чудно је базати маглом, знам
живот самоће је бат
ни смртник другога да позна
свак сам је, самцат
Херман Хесе
***
ОЗДРАВЉЕЊЕ
Две недеље ваљда мину од тада
и већ – на прескоке мислим на тебе
и једнако, питам се зашто сам овде
на сабласном данском оточју
твоје пљуском избрисано писмо
летимично ишчитах и затурих га
на прозорском симсу
па се снебивам
што до сада
окус боровница
одвећ не ценим, боровнице
низане под конац
на врати траве
пронизане рујем усне
Румијана Иберт
О ПРЕВОДИОЦУ
Слободан Блажов Ђуровић рођен је 27. октобра 1952. године у Земуну, где је завршио Осмогодишњу и Средњу графичку школу „Милић Ракић“. У Загребу је дипломирао на Вишој графичкој школи, као ученик генерације.
Радни век провео у „Политици“, на више радних места, између осталог и као вишегодишњи лектор у овој истакнутој новинској кући и био првотимац у шаху преко тридесет година играјући за ту истакнуту новинску организацију. До недавно је био уредник издавачке куће „Сфаирос“. Потпреседник је Удружења крајишника у Београду.
До сад је објавио десет самосталних песничких књига (између осталих “Мајци Русији” и “Сестри Јерменији”) и једну поетске прозе, и три Антологије светске поезије. Иранска амбасада је 2011. године објавила његов препев значајног персијског песника Атара са најлепшим минијатурама персијских класичних уметника. Књига је високо оцењена у литерарним круговима, а препевао је и Хафизов “Диван”(преко 10. 000 стихова) и недавна промоција била је веома запажена јер је то први препев Хафиза на српски језик.
Бави се превођењем са немачког и руског језика. Превођен је на десетак светских језика. Председник је књижевног клуба “Јединство”, други лектор клуба „Иво Андрић“ из Земуна и главни уредник земунског листа „Стопа“. Као аматерски сликар имао је самосталну изложбу у Политици 2004. године. Добитник је више домаћих и међународних признања за књижевност.
Извор: Аутор