ОНИ
– Чије си око гледао
У чијем си крилу главу наслонио
На чијем јастуку си ноћ испратио
– Твоје сам око гледао
У твоје крило главу наслонио
На твом јастуку ноћ испратио
Ноћ испратио и јутро дочека
– Можда је био сан
Саткан нитима љубави
Можда сам тишина у твом срцу
Или
Светлост дана
– Сан или јава кога је брига
Кад љубавним ткањем трепере недра
У светлости дана
Тебе у мени
ПОНОВО
Одавно нисам ту
Бледе су речи које су у твом срцу
Оне које су биле моје
Наше
И даље
Тражим твоје риме
Шапат стихова
Да их осетим као јутарњи пољубац
Да се умијем лепотом из твог погледа
Да се наслоним на твоје раме
Јер
Ти си
Срећа
Дар од Бога
Осмех си и кад си туга
Хоћу,
Показаћу ти како
Се мастилом не брише реч
Да
Писаће опет
Да смо Ми
Заробљени у љубави
ОНА
Ниси сигуран
Колико познајеш ову жену
Колико знаш
Њене врлине, њене мане
Хајде, реци јој
Сујета и страх
У теби се комешају сада
Не познајеш је
А кажеш да је волиш
У њој се преплићу
Светлост и тама –
И кад је с тобом и кад је сама
Још једна тужна представа
У којој се крије истина
Да је и она
Једна, ко много пута пре
Грешка и коб твоја
ПИСМО
Ветар је по обали носио
Писмо
Желећи да га неко заустави
Носио га је далеко
И оно је летело на крилима љубави
Мушког страха у њему
Можда га
Шапат једне жене заустави
Можда га она отвори
Страх убије
Задржи
Или
Писмо пусти низ ветар
А можда буде срећна
Можда одлучи
Да јој се осуше образи
Или, ипак
Пусти га да лети говорећи
„Морам због нас“ са жеља безбрoj
ШКОЉКА
У животу без њених осмеха
Где се налази утеха
Којим морем плове
Њена сећања
Можда је сада шкољка на обали
Чека њега да је нађе
И срцу примакне
Волео је море и њу
Баш ту
Често је залазак сунца
Испраћао са њеним дланом у руци
Гледајући њене прсте
Бројећи
Када је време
Да јој поклони себе
Храбар а уплашен
И таласи га оборише
Љубав потопише
И он је
Изгубљен и сам
Разочаран
ЈЕДАН ОД ОНИХ
Само сам један од оних који увек губе
Није ми дато
Да се сретнем са другим
Лепшим световима
Често сам збуњен
Ношен ходницима мрака
Али знам –
Својим душманина поклонивши душу
Опет сам заробљен и сâм
Миран сам
Ни мали трзај нисам направио
Јер је мрак
Покушам ли да се одупрем
Стићи ће ме нечији глас
Склупчан у себи
У руци још увек стежем кључ
Из мрака полако уз степенике
Долази светлост
Чујем повратак на врх
Живота
Морам се усправити
ОБЕЛЕЖЕНИ
Хоћеш ли ми рећи
Ко си
Хоћеш ли ми рећи ко сам
Да ли си дан и ноћ
Да ли је твоје јутро
Сада моје
Можда си кап
На образу прошлости
Или си јутарњи зрак што буди срећу
Сада знам да си Сунце
Дар
Шапат
Знам да си нит која чини да смо сада Ми
Спојени и
Обележени
О ПЕСНИКИЊИ
Божица Везмар је рођена 7. јануара 1983. године у Косовској Митровици. Основну школу завршила у Зубином Потоку. Гимназију је учила у Косовској Митровици и Зубином Потоку.
Дипломирала је на Учитељском факултету у Лепосавићу. По занимању је професор разредне наставе. Запослена је у ОШ „Јован Цвијић“ у Зубином Потоку.
Удата је и мајка мале Софије.
Пише поезију и прозу. Бави се хуманитарним радом, фотографише природу. Књигу песама ,,Стихом кроз време“ објавила је 2021. Друга збирка је у припреми.
Живи у Зубином Потоку на Космету.
Извор: Ауторка