Стефан Ђурић – Две приче

ВРИЈЕМЕ

Часовник је откуцао 16:00 ч. Полако сам спремио своје ствари, књиге ставио у актовку, закључао фиоке радног стола и упутио се према вратима. На тренутак сам застао пожеливши да одем до тоалета, да се олакшам. Након што сам завршио нужду вратио сам се до канцеларије и обукао сако, узео актовку и кренуо према излазу. 

– До виђења, професоре – рекао ми је портир на вратима.

– Видимо се сутра, драги мој Воијиславе – отпоздравио сам.

Сутра је било будућност али се подразумијевало код мене. Сваки дан сам гледо немоћне, изгубљене људе, у мојој садашњости а њиховој прошлости или будућности. Никада за ових 25 година рада у тој установи нисам закасно на посао, и на сва предавања сам долазио раније. Студенти су ме мрзили, колеге оговорале. Нисам марио за те тричарије.

Позвао сам таксии и сачекао га испред зграде факултета. Зачудо таксиста је данас био фин господин, веома љубазан. Поздравио ме и до краја вожње није проговорио ни ријеч. То ми се први пут десило у животу. Чудно. Увијек сам имао проблем са таксистима. Чачкали су ме, провоцирали, прозивали мој положај и углед, тражили изговоре за своје неуспјехе.

Истински сам их жалио, али нисм могао ништа да промијеним. Дао бих им више новца од потребног, толико сам само могао.

Пљували би ме и након тога. Знао сам. Видио сам то у њиховим љутитим очима, у начину како даље одлазе возилом.

Временом сам прихватио ту чињеницу да се људи не могу мијењати ако сами не желе. Узалуд сам покушавао годинама, резултат је и даље стајао на нули. Иако сам предавао психијатрију и психологију, са неким људима се није могло лако изаћи на крај. Осим мог основног посла универзитетског професора, радио сам и као терапеут и психијатар у свом стану. Говорили су да сам најбољи у тој бранши. Вјеровао сам им. Добре приче хране наш его. Искрено не знам какав сам био, и да ли је ишта од тога што сам радио помагало људима. Можда им је помагала само њихова вјера.

У Библији постоји једно поглавље у којем Исус неком несрећнику говори: „Потребна је само твоја вјера. Вјеруј и оздравићеш“. Мислим да је то био случај и са мојим пацијентима. Нисам ја никаква чудотворац, само сам обичан човјек, од крви и меса.

Ушао сам у зграду и лифотм се попео до свог стана. Становао сам на шестом спрату једне велелепне зграде. Гурнуо см кључ у браву, међутим, није радио. Гурнуо сам врата, она су била отворена. „Готов си Петре, стариш, заборављаш. Можда је ипак вријеме да се повучеш из свега.“ – помислио сам. Ушао сам, распаковао се, опрао руке и ушао у дневни боравак.

Тада сам доживио шок!

Сједела је на мојој фотељи, исто као и прије пет година. Обучена у црно елегантно одијело. „Поново се вратила“ – муња је ударила моје мисли. Ноншалатно је гледала у мене, не скрећући поглед. Она и ја, дугогодишњи пријатељи. Увијек је била уз мене, са мном, а сада се поново срећемо лицем у лице. Прошло је много од нашег последњег сусрета. Тада сам успио да је преварим, да се извучем на неке обавезе које морам да испуним. Данас, хммм….? Мучила ме је страшна тишина. Знао сам да неће прва проговорити. Дошла је због мене, очекује да ја почнем први.

Требало је пробити ту огрому барикаду. „Када дођем поново, бићеш мој, заувијек“, рекла је прије тих пет година. У мојим вена крв се ледила а срце је успорило своје куцање.

– Здраво. Поново си ту, како си? – питао сам, само да прекинем страшну тишину.

– Да, као што сам ти и обећала. Дошла сам да те поведем са собом.

– Али… Зашто баш сада.. Ниси могла да сачекаш, баш нимало. Имам још много посла за обавити.

– Ти си Петре своје завршио. Сви ти послови о којима говориш су само изговори. Знаш да мрзим људе који имају прегршт изговора.

– Да. Лијепо је што си свратила – рекао сам а само сам желио да оде, да нестане – желиш ли нешто за пиће.

– Мани ме глупости и увода, само ми отежаваш посао. Сам си већ неколико година, зато сам се и вратила. Не могу те гледати тако самог.

– Па, добро ми је овако. Не жалим се.. Искрено бјежао сам од људи.

– Бјежао си и од мене драги. Али ја сам те чекала…

– Дивна си! – отело се из мојих уста.

Сјео сам на тросјед преко пута ње. Гледао је у њене плаве очи. Ништа љепше нисам у животу видио. Мамила је, просто ме вукла да кренем са њом. Међутим нисам могао, бојао сам се.Ако кренем сада, више се никада нећу вратити.

– Па драги, чекаћу. Твоје тијело треба да се одмори, уморно је од данашље рутине.  Лези…

– Не, добро ми је.. Хтио бих да причамо, о свему.

– Добро како желиш, ја имам стрпљења али немам много времена.

– До јутра би морали поћи. Знаш?

– Мислим, матор сам ја човјек за тебе. Теби требају снажнији људи. Шта ће ти хрпа костију.

– Управо такве и требам, оне који више не могу да се опиру. Чекам… Чекам да потонеш у блаженство сна..А онда….!

– Штааа..?

Ћутала је. Опет тишина, она страшна. Мрзио сам то. Гледала ме тим продорним очима и чекала. Чекала да ја своје затворим. Знам да је дошла по мене и да ме води тамо, али се опирем и даље. Искушаваћу њено стрпљење. Па све има своје границе, па и она, ваљда.

Гледала је у мене, а сат је откуцавао оно мало преосталог времена до јутра. Сан је почео да ме савладава, но тргао сам се и погледао на сат. Откуцавао је 03:00 ч. Био сам сав у зноју. Погледао сам према фотељи. Жена у црном је сједила тамо и чекала…

Сат је куцао споро!

КИША

Пред полазак тмурни и тамни облаци плаву боју неба пратворили су у мрак. Кише није било. Радовао сам се. Да ли ће овако изгледати страшни суд, или ће Господ бити блажи? А онда ненадано из облака које су почели пробијати сунчеви зраци, као утамничени ратници жељни слободе, почеле су прве капи кише. Страсна седмица била је сва обиљежена тугом. Велика субота и Христов силазак у Ад, потајна радост… Разваливши врата пакла са собом је повео Адама и Еву и све умрле, обзнанио да смрти нема и да је никада неће бити. Живот царује! Но небо је плакало и на овај дан. Стигли смо коначно на одредиште, стално праћени кишним капима.

Древни манастир одисао је давнином вијекова. Иако рушен и спаљиван много пута, сваки камен уграђен и уклесан у ову светињу изгледао је као да је из далеког времена великих српских велможа и молитвеника Немањића. Заиста се осјети спокој и мир на овом мјесту. Чини ми се да је у сваку стопу уткано освећење оних који су овде уздизали молитве Господу а за спас државе и грешнога народа без вјере. Нас тројица у славу Божју запућени на овај пут, као три прста раздвојена свако на своју страну, сада смо заједно ту, спојени као прсти којима се осјењујемо у име Оца, Сина и Светога духа, ту гдје почиње свака историја и прошлост. Пролазили смо стазама куда су ходали свети. Један од нас је стаменит и жилав коријен вијековног храста који изниче и опста у селу Папраћи, по којој ова светиња и носи име. А нас двојица вођени током ријеке Спрече, одлучни да пратимо њене воде и истражујемо њене тајне, дођосмо до њеног изворишта у брдима близу манастира. Киша пада, небо се стужило, и као да нам није доста воде умисмо се на чесмама Папраћке светиње, мјесту гдје Милићева душа ћути. Господу да се помолимо.

Причу о дјечаку плавих очију знам али нико не зна мјесто његовог починка. Да ли нас његове сузе прате читавим путем? Само сам ја размишљао о њему, моји сапутници вјерујем нису ништа знали о судбини овог мученички страдалог дјечака. Његове очи као да нису биле од овог свијета. И у вожњи сам осјећао присуство, вјерујем да је ходио са нама. Сунчеви зраци који су пробили облаке оставили су два плава круга на небу. Несумљиво, то су биле његове очи…

Ушавши у припрату цркве чусмо:

„И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде..“. Отац Николај читао је Свето Јеванђеље, док је малобројни народ слушао ријеч Божју. На нашу залост каснили смо, несвјесно криви, рачунајући да је Св. Литургија у 9:00 h. Ушавши без ометања осталих наше очи угледаше прастари темељ светиње и ту осташе док глас Очев не утихну, и не чусмо склапање Свете књиге. Бочна врата храма била су отворена и јасно се могло видјети како тешке капи кише брзином испаљених рафала падају на земљу. Громови као да су опомињали вјерне да са страхом Божјим слушају сваку ријеч Божју.

Овакву кишу нисам запамтио у животу. Као да се цијело небо надвило на Папраћком светињом. Чинило ми се да капи толико брзо дотичу земљу да сапиру из ње све нечисто и зло. Хвала ти Боже, сапери и очисти и нас од гријехова. Небо је без ријечи говорило „Плачите над гријеховима својим, покајте се.. а онда се радујте и веселите јер васкрсе Христос и смрти нема!“ Незапамћен призор у мом животу. ‘Милићева душа се радује Васкрсењу, плаче за своје мучитеље.’ – помислио сам.

У десном углу храма, сједио је старац дуге сиједе браде, ослоњен на дрвени штап низ који је висила бројаница. Ухватио сам његов погледа за тренутак, и би ме стид, његов поглед је био толико једноставан, прост и безазлен, као када вас погледа мало дијете. Устао је у једном дијелу Литургије, благо се осмијехнуо и наклонио. Његове очи су надмашивале садашњи тренутак. Овде времена нема, све стоји. До краја Литургије остао је главом наслоњен на свој штап са бројаницом међ старачким прстима. Киша је умањила.

„Са страхом Божјим и вјером приступите.“ Од великог стуба нисам видио Оца Николаја, али је његов позив покренуо наша тијела напријед.

Вријеме је…

„И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече: Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова.“

Бисмо очишћени и сједињени са оним који је све створио. Осјећао сам се много лакше, огрљен љубављу. Моји сапутници нису причали после о свом искуству, али сам видио благи осмјех на њиховим лицима, као у старца из цркве. Када се Света Литургија завршила, примјетио сам да старца нема у цркви. Изашли смо вани. Више капи нису долазиле са неба. Небо је било туагљиво и весело у исто вријеме. Ушли смо да поздравимо Оца Николаја, а онда се на вратима појавио и старац, благо се насмијешио и наглонио. Не узесмо благослов од старца, његов поглед као да ми је рекао не устај.
Напустивши светињу кренули смо даље, а киша је недуго затим почела поново. 
Нисам се окренуо, али осјећам да је над манастиром било весело и тугаљиво небо без кише. 

Старац је изашао први а киша је стала. Да ли је његова вјера, измолила мир и растјерала облаке или су вијековни свети овог мјеста престали да плачу…? Не знам. Знам само да је у онај трен киша стала…

Бијељина, 27. Мај 2019.