РОЂЕН НАЗАД
Зашто настављам да пишем?
Б., као и Бангладеш, имао
шеснаест година, на прозорској дасци
са балкона миланске средње школе,
али шеснаест година није било довољно
да би је Бог у скоку загрлио.
Р. је, као и Румунија, имао
тринаест година, осећам се као сто,
и нема анђела
полетео на његову страну.
Е., као и Еквадор, имао
тринаест година, без Ђенове
подсетио је на Кито,
у самоћи своје хаљине
ван марке, распао.
Ц., као и Кина, имао
дванаест година, брзо се потроши,
гледајући на балкон
са жељом да не видим свет,
бацајући се у вртлог
анксиозности у погледу перформанси.
Њихова имена нису тешка
заборавити, то су имена
– као да си рођен унатраг,
згњечено о стакло
прозора живота
скачући са асфалта.
ХОТЕЛ АКАПУЛКО
Моје руке, танке, наставиле су да куцам текстове,
претварајући сваку гласину о мртвима у папир
који није оставио тестамент,
заборављајући на лечење
оно што сви називају уобичајеним послом
сваког људског бића: канцеларије, куће, породице,
идеал, укратко, редовног живота.
Све одбране су напуштене још 2026
уговора на неодређено време,
означен као поремећен,
Закључао сам се у центру Милана,
Хотел Акапулко, трошни хотел,
окупљајући снове маргинализованих,
исцрпљивање ваше животне уштеђевине
у кирију, у часописима и оскудним оброцима.
Када је полиција упала
у пилинг соби хотела Акапулко
и наћи ће другог мртваца без тестамента,
ко ће испричати причу, обичну,
старца који је живео против ветра?
БАЛАДА О НЕПОСТОЈЕЋИМА
Могао бих покушати да ти кажем
на звук моје тастатуре
пошто је Баасима умрла од губе
а да никада не стигнем до границе,
или као Јерменски Мерујан
под махањем полумесеца
осетио је како му ваздух отече из очију
бачен у масовну гробницу;
Цхарлее, који је декантирао у Бризбејну
у потрази за бољим светом,
завршио путовање
унутар чељусти алигатора,
или Аурелио, звани Бруна
него после осам месеци у болници
умро је од уговора о помоћнику
да туку на обилазници.
Нико се неће сетити Јехудита,
њених кармин црвених усана,
на крају пијете отровне отрове
у логору за истребљење,
или Еерики, са црвеном брадом, који,
поражен жељом да плови,
спава, стругају китови убице,
на дну неког мора;
глава Сандрине, војвоткиње
из Бургундије, чуле су се гласине о прослави
пада са оштрице гиљотине
у корпи,
и Даисуке, модерни самурај,
авионског мотора бројао је обртаје
трансхуманизирање геста камиказе
у харакирију.
Могао бих ти рећи о томе
у врелини летње ноћи
као Ирис и Антија, Спартанке
пошто су напуштени деформисани,
или како је Деендаиал умро од глади
приписати појединачном злочину
живети недодирљивим животом
а да се никада нису побунили;
Итуха, индијска девојка,
који је, претећи ножем,
завршио плес са Манитоуом
у предворју бордела,
и Лутер, рођен у Ланкаширу,
који, ослобођен посла просјачења,
погубио га је његово британско величанство
у рудницима угља.
Ко ће памтити Ицајану,
и његова масакрирана породица
у селу на рубу Мексика
од Каранцине војске која се повлачи,
а ко из Идриса, бунтовног Африканца,
запањен шоком и опекотинама
док, непокорени колонијалном влашћу,
покушао да украде камион са муницијом;
Шахди, полетео је високо у небо
на аукцијама зелене револуције,
слетање у Техеран, поцепана крила
из топа,
и Тихомир, чеченски зидар,
који је упропастио међу равнодушним лицима
до земље са крова Маузолеја
од Лењина, без коментара.
Ове моје приче
разбијен на фрагменте непостојања
преносе удаљене звукове отпора.
БОЛОЊА
Тријемови у кутији у магли сунчаног града,
жедан напретка, вратио се у Серију А,
раскрижје стотину идеја, тисућу дијалекталних идиома,
тисућу дисонантних гласова,
мајка стихова и сестра свеучилишта,
монахиња унутра, хетаера извана
лукави просјак преображен у хаљине и злато,
Болоња.
Болоња,
поспана маррана из засједе у ресторану,
град умјетности, град анархије,
шатор с псећим ушима грађана који нису држављани ЕУ-а свих раса,
хировити нитков, кретен и срце дјевојке.
Трг бумбара, преко слојева,
Кардуцијански начин, мука револуције,
раре стеак и бацкстаге с порно звијездама
Гризеш нас својим бијелим зубима који су пали у снијег.
Гучини брадо бардо те је пјевао емилијанским нагласком;
пјевач, скроман, индустријске неуљудности, говорит ће вам на ломбардском,
до чаша с Јудином крвљу положених на кришке свињске масти.
ХЕПАТИТИС ИВА
Просечан италијански порески обвезник између пореза, такси и акциза
трпи стоичке уједе и жалбе горе него у суђењу пороти,
увек пловећи у тешким невољама, прогласили су га светим
и носи азбестно одело против опекотина на пореском рачуну.
Хепатитис ИВА је веома заразна болест,
фискални клин има функцију катетера без хипотенузе,
испуштање течности из црних рупа текућих рачуна није хвалисање
идеја да се напаћени суграђани спусте у деведесете.
Метафора одводње, према италијанској држави, није луда,
Пореска управа нам изврће панталоне наопачке као непослушна ласица,
болест је сада хронична, паушални порез остаје као седативна терапија
равна смиреност међународних тржишта не олакшава нам да се опустимо,
између спасавања 5.000.000 Италијана или повећања експанзије
избор је тако једноставан да не би требао Дредд,
надајмо се само да нови др Соттиле неће издати принудно повлачење
на 6‰ текућих рачуна уобичајених несрећника.
МУШКАРЦИ БЕЗ ПРЕЗИМЕНА
Људи без човечности немају презимена,
они живе, неразумљиви, као партитура само напола,
обрађују своју јадну малу башту, две спаваће собе и купатило,
у потрази за обновом амнестије, на државној имовини.
Људи робови равнодушности немају презимена,
имунизирају нас, бескорисне, као слезина у стомаку
са ентузијазмом, интересовањем, грађанском солидарношћу,
претварајући егоизам стилита у стил.
Људи без интелигенције немају презиме,
ударају, пропагандистички, ароганцијом рекламе,
осуђујући свет на излагање 100.000 рендгенских зрака
са преварантским понашањем Хафреове пирамиде.
Мушкарци без презимена се зову Роберти, Лорене, Глориа,
мора да су се удавили у хектолитрима дамнатио мемориае,
не смеју да се мешају, нови Марио Кјезас,
јер бацање наших вредности у тоалет није добра идеја.
ЦАРМИНА НОН ДАНТ ДАМЕН
Историја новчића никога не занима
два лица никад довољно смела да виде лица једно другом:
на једној страни је утиснут лик краљице,
строг, огрнут свилом и жедан завеса,
на другој лик министранта, обученог у земљани огртач,
окружени златном тугом ратних песама.
Очараност љубави претвара се у новац
две руке, уређене са пажњом и занатом,
рукују се, и два лица, два страсна ока
вире из бакарних рељефа,
одржавајући једни друге у животу, загрљени,
суспендовани у празнини,
онај који посматра пријатност једног царства
где реке слободно теку, цвеће се смеје,
заувек покривен шумом и воћем,
други гледа у пакао.
Моја уметност је немоћна
да баци тако утицајне чини
да задржи два лица безвременско суспендована у празнини,
мешајући два света у ковачници
у једном свету где министрант
и строга краљица темељно ускладити.
Минстреле, настави да певаш
твоја бескорисна песма сломљеног срца,
чекајући крхотине суза
враћају се у промет
у крви сломљене љубави.
Напомена:
Биографију и песме с италијанског на српски превео Иван Поцони (Иван Поззони)
О ПЕСНИКУ
Иван Поцони је рођен у Монци 1976. Увео је предмет Право и књижевност у Италију. Објавио је есеје о италијанским филозофима и о етици и правној теорији античког света; сарађивао је са бројним италијанским и међународним часописима.
Између 2007. и 2018. објављене су различите збирке његових стихова: Ундергроунд е Рисерва Индиана, цон А&Б Едитрице, Верси Интроверси, Мостри, Галата моренте, Цармина нон дант дамен, Сцарти ди магаззино, Qуи гли аустриаци соно пиù севери деи Борбони, Цхерцхез ла троика е Ла малаттиа инветтива цон Лимина Ментис, Ламе да расои, цон Јокер, Ил Гуастаторе, цон Цлеуп, Патроцло нон деве морире, цон деЦомпорре Едизиони.
Био је оснивач и директор књижевног часописа Ил Гуастаторе – Куадерни «неон»-авангуардисти; био је оснивач и директор књижевног часописа Л’Арривиста; био је извршни директор међународног филозофског часописа Информацион Философица; он је, или је био, режисер серија Есприт (Лимина Ментис), Нидаба (Гилгамеш Едизиони) и Фуззи (деЦомпраре).
Основао је петнаестак самоуправних социјалистичких издавачких кућа. Написао је/приредио 150 томова, написао 1000 есеја, основао авангардни покрет (НеоН-авангардизам, одобрио Зигмунт Бауман), са хиљаду покретача, и сачинио неоН-авангардни антиманифест у главним универзитетским уџбеницима историје књижевности, филозофске историографије и у главним томовима књижевне критике.
Уврштен је у Атлас савремених италијанских песника Универзитета у Болоњи и више пута је уврштен у велики међународни књижевни часопис Градива. Његови стихови су преведени на француски, енглески и шпански. 2024. године, након шест година потпуног повлачења из академских студија, вратио се у италијански уметнички свет и основао НСЕАЕ колектив (Нуова социо/етно/естетичка антропологија).
Извор: Аутор