Анђелко Заблаћански – Песме сирочићи

ИССН 2334-9417 (Онлине)

Песме сирочићи,  јер су изостављене, случајно или намерно ни песник не зна, из збирке Ноћи вучјег зова (2020)

САКРИВЕН У ТЕБИ

Украшћу септембарско сунце
обичном дану
и сакрити га на твоје усне
да ме огреју у позну јесен

украшћу месечину ведрим ноћима
и сакрити је у твоје очи
да ми пут обасјају
ка теби
у самотним часовима
мојим и твојим

украшћу своје срце
загубљено у недрима
с дубоким уздахом
раскриљено у теби
годинама

ГОСПОЂИ Х.

Не помаже ни муж, ни дете, ни гласовир.
За вас је у греху мир.
Милош Црњански

О њој ти певам, пријатељу
О њеном оку враголастом
Што ти буди ону луду жељу
Боком исто ко умилним гласом

О њој ти певам, ти незнани
Што на балу је вином појиш
Испод маске сви су њени дани
За њу само ко средство постојиш

О њој ти певам, занесени
Што усред лета танким ледом
Воде те душе привиди њени
И у њој пелин покапан медом

О њој ти певам, заборављени
О жени попут богомољке
Јер кроз циљ ће тек кораци њени
А теби њене сујете жаоке

ПРИВИД ЋУТАЊА

гром у ћутању
расутих мисли располутио је
брезу самотну
насред утрине у њеним очима
насред пустиње
на длановима песника –
песника сете у страстима
умируће ране јесени
у мразовита јутра
магловита

ухваћена муња
ширином душе жене успаване
у засенку
сопствене лепоте
и дубином неисписаног стиха
песме с усне суве
и жуљевитог погледа
песникове даљине
у њеним немирима
укроћених привидом живота

НЕШТО ЛИЧНО

Поезија
шта то беше
шкработине по папиру
или душе тешко бреме
или омча око врата
само слутња
или ћутња

Поезијо
што те теше
да још мир си у немиру
изван страха или треме
на крову од блата
стојиш дуго
моја туго

Поезијо
они греше
или сâм сам у свемиру
кога не дотакну време
већ нит од злата
твоје суштине
не новине

ИЛУЗИЈА

Сад си сетна, мисли ти лутају
док ћутим у дну твојих зеница;
и сва си нежна, сва похотна,
слутиш снагу и страст,
сусрећеш ми залутале мисли
и чекаш да те сета уведе у мој сан.

Чекаш да такнем погледом,
врхове надошле жудње –
у трептају ноћи тегобне нађем
усне ти бледе, суве.

Али досегнути не можемо
ни одјек ни крик
зауздан тешким уздахом –
загрљаја без дланова и прстију,
расутог празном постељом,
мојом и твојом

КАД НАСЛУТИШ КРАЈ

1.
Зашто у твом оку нема сјаја више
И у мом се срцу саплићу ти стопе
На ком сна пропланку зоре изгубише
Росу што ми усне радостима шкропе

Куд је одлутало дете из те жене
Јер осмех ти дуго илузије плете
И сва се већ губиш ко у сутон сене
Утонула сасвим у брзаке сете

2.
Ништа у твом гласу не трепери више
Ни суза, ни смех, ни почетак песме
Речи су безличне, хладне попут кише
И слутим што слутња слутњи рећи не сме

ЉУЉАШКА

Заљуљаш нас лако кô да си богиња
На лудој љуљашци ум нам се расплине
Да лепотом прсне кô презрела диња
Досањаном јавом дотакне висине

Љуљамо се тако од јутра до мрака
И ноћна љуљашка све док не зазори
Немиром се баца од замаха јака
Да пјане нас споји у можданој кори

Кô и свако клатно и љуљашка стане
И тад јасно видим ти си само жена
Упијена у ме све ноћи, све дане
Погледима чедним – вером занесена

И све се умири док очи говоре
Усне се не мичу, клоне дамар сваки
Најлуђи су снови скинули одоре
Без иједне мисли кô перо смо лаки

Ћутањем спознамо сваки спој у нама
Залудност лутања, све покоре пређе
Јасни једно другом ми меким уснама
Заљуљамо свемир изван људске међе

Анђелко Заблаћански

О ПЕСНИКУ

Анђелко Заблаћански, рођен је 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду. Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост.

Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019), Ноћи вучјег зова (2020), збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), књигу прозе, афоризама и сатиричне поезије Иза линије (2020).

На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.

На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равнопранво прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).

Песме су му преведене на руски језик и објављено у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Афоризми су му преведени на македонски и објањени у Бисери балканског афоризма (2010).

Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа за књижевност Суштина поетике.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Глушцима.

Извор: аутор