Драган Милојевић – Тескоба – Савремена проза

Тескоба у мени, око мене. Тескоба од предмета, људи,ваздуха који дишем, сјаја сунца. Тескоба од које нема спаса, немам куд и коме, не може се од ње побећи. Не могу да је спознам, уђем јој у траг, корен, почетке. Да је ишчупам из себе или изађем из ње као змија из коже.Немоћан сам пред њом, свемоћном. Дави, гуши, нема ми спаса. Траје данима, без краја. Празнина и тишина. Мртвило. Добро знани осећај. Ништа ми не треба. Глад, храна, дисање, пражњење, само то. Нема шта да ме разбуди, истински продрма, узбуни, узбуди и подари смисао. Премишљам на пола ува трабуњање човека који се брзо и скоро обогатио:

“Треба стремити бољим стварима, бољем животу, ауту!“

Хоће да буде убедљив примером који даје, ето, он вози Бе-Ем-Ве, хоће да купи џип Мерцедес, жуди за њим,стално гледа слике на интернету, то је његов циљ коме стреми, џип познате марке! Хоће му се да путује, ужива. Изазива ми врућину његово брбљање. Носим се са добро ми знаним осећањем беса. Зашто ме тако дрмнуло, узбудило, његово жељовање?! Размишљам:

“Како себе нађох у тој причи, одакле толики бес у мени?“

Njujorški beskućnik (1959)

Преиспитујем се да ли стремим, како он рече, бољем. Шта је то боље? Постоји ли боље? Натрпају се питања. Ласно је кад има питања, одговори ће се ваљда изродити сами. Кад ће бити одговора, не зависи од мене. Шта бих ја урадио са великим новцем који никада нисам имао? Би ли управљао ја њиме или он мноме? Би ли остао смирен, обичан? Зборим за себе:

“Човеку ништа не треба, само комад хлеба, сунце и легало!“

Онај други одговора:

“Кад немаш ништа, ласно је бити калуђер, мистик, проповедник, незаинтересован за уживања. Е бато, да си пун пара шта би са собом? Лако је малим бити задовољан кад немаш много или ништа!“

Руга ми се:

“Док мудри мудрују, паметни се науживају!“

Велим:

“Нека уживају на њима је, њихово је. Имам што ми је дато не могу да живим туђ живот.“

Срећа брзо утекох од човека са жељама, угушио ме својим празнословљем, нађох спас на улици.

Подне је, а мрачно кô у дупету. Седим на лименој клупи трамвајског стајалишта препуног свакодневних бораца за опстанак под овим сунцем, у земљи са влашћу која је немилосна према становништву. У којој је све његово и он је све, па и држава. Дудњи около, сирене, цика гума, кочница, кркљање и шкрипа трамваја. Галама и дозивање путника намерника, личе ми на муве, тумарају, тамо-овамо, журе према станици, намерни да одмакну даље и даље. А где? Сумњам да схватају куда журе!

У близини почетна аутобуска станица неколико градских линија. Старица, по говору се познаје, избегла из Хрватске, љубазно, пре снисходљиво, удворички, пита возача кроз отворена врата аутобуса, када ће кренути са станице. Возач задубљен у неке новине, преврће листове овлаш, незаинтересовано, кроз залогај сендвича који је заглабао, љутито одбруси:

“Ти си баба јела три пута од јутрос, ја нисам ни доручковао!“

Затвори јој врата пред носом, задовољног лица настави да једе и листа новине.

Та ниска звукова, слика као да долази из другог света. Близу, поред мене, а тамо негде. Стварно, а нестварно. Нисам где јесам, чини ми се лебдим, а ту сам на трамвајском стајалишту. Далеко је све од мене, ја усред свега, чудно неко стање. Можда и није, ‘бем ли га! Ништа ми не значе минути, нестају без трага. Чини се, имам све време овог света, прија ми недогађање, некретање, само да потраје што дуже.

Нема, па нема, трамваја званог “двојка“, који кроз град врти увек исти круг без краја. Круг око престоничких позоришта, музеја, некретнина са високим ценама, ресторана где не залазе обични смртници. Ако се преваре, добију у моменту дрхтавицу кад виде износ рачуна који морају да плате ливрејисаном, прељубазном келнеру.

Крајичком ока пратим прилику која прилази, не разазнајем да ли је женско или мушко. Без поздрава, учтивог питања да ли је место слободно, тешко бапну, удари дупетом у ладну лимену клупу. Мушко је. На њему прљав, неуредни капут, предугачак, виси до чланака ногу, штрче рамена, рукави досежу скоро до колена. Припадао је некад високом, крупном човеку. Не приличи временским приликама дана ни садашњем власнику. Капљице зноја росе му високо, паметно чело, сливају се низ прљаве образе. Бела, дуга, масна, ућебана коса. Одело на њему, очито припадало је власнику капута, прљаво, масно, цакли се. Предуго, прешироко, оресаних ногавица, панталоне подвијене, на кориснику се држе учкуром везаним више пута у чвор. Како ли овај човек иде у клозет кад га притера? Да ли то обавља у панталонама? Ма, зар је битно како врши нужду овај мученик?! Ципеле прљаве, похабане, неуредне, скореле, давно изгубиле своју боју, повијене нa горе, веће неколико бројева, клапарају док хода. Осећа се продорни, тешки мирис давно запуштеног тела. Ставио незнанац поред себе, шарену прљаву кесу, цели иметак. Скитница је, нема збора. Враг ће знати где спава.

Како отопли, размилеше се скитнице по граду. За мразних дана са дебелим минусима виђао сам их, проводили већи део дана у трамвају двојка. Унутра су могли да се огреју и одспавају. Седали су у задњи део трамваја, ћаскали, нуткали се пићем, увијеним у новине. Неки су спавали повијени напред, по који би хркуцкао. Нашла се међу њима и запуштена жена, прљавог лица које одаваше негдашњу лепоту и раскош. Да се окупа, среди, обуче изазовно, нашминка, окретали би се за њом као некад.

Слика у трамвају је мало чудна. У задњем делу трамваја седе скитнице, у предњем делу, гура се, гужва гомила путника, густо збијених, тело уз тело. Много жена држи преко носа марамицу, мараму или шал. Мушки увукли носеве у капуте. Они што не могу да издрже, панично отварају прозоре кроз које сукће ледени ваздух. Други вриште, траже да се прозори затворе. Возач трамваја, забарикадиран у кабини без прозора, нема шансу да добије свеж ваздух, сем кад стане на станицу и отвори предња врата. Користи сваку прилику да се надише свежег ваздуха уз псовке и гунђање. Богорада, лако је путницима, уђу превезу се до станице и побегну! Како је њему јадном, кукавном који проводи пуно радно време у смрдљивој комори трамваја?

Прави мали хаос, трамвајем се раширио несносни смрад, тешки опори смрад разгрејаних тела која нису дуго осетила благодат топле воде, сапуна, чисте преобуке, штипа за нос мирис урина, нахватаних брабоњака, киселог зноја упијеног у одело. Мучење за путнике трајало је све док не попусте мразеви. Нетрагом својим несташе скитнице. Путници и возачи трамваја се клели дуго се осећао смрад у трамвају, требало је времена да се излуфтирају. Стални корисници нису се претерано веселили. Говорили, нема превише разлога за радост, убрзо ће мраз, ето скитница, све наново.

Скитница који седи до мене, зури у празно. Вуче брзе, кратке, димове из опушака цигарете, гледајући с времена на време колико му је остало благодатних димова, пуши је до филтера, баца опушак под ноге, изгази, упорно трља ципелом, намеран да га утрља у бетон. Устаде, разврће се, тражи нешто погледом по асфалту. Саже се, узе недопушену цигарету, бацио ју је неко пред изненадни долазак трамваја. Брзим, вештим покретима, сакупи већи број опушака, седе, наслони се на стакло стајалишта, крену да пали један за другим увлачећи кратке димове мљацкајући. Колута очима. Шта мисли? Шта му се мота по глави? Не делује тупо, очи му горе, паметне, проницљиве. Да ли се присећа свог, претходног, давно напуштеног живота? Како је доспео на улицу? Шта је све напустио, чега се одрекао? Која га мука отерала у скитничење? Шта је радио у претходном животу? Има ли кајања у њему, што побеже из коже коју скиде? Кад би хтео да ми исприча делић тога?

Тајна, прича читава, трагедија, роман.

Ћути, пуши, дува дим из уста. Зазвони оштро трамвајџија, упозорава неопрезног пешака да се креће шинама. Одскочи у страну замишљени незнанац, уплашили се обојица, свако својим страхом. Који се више препаде?

Скитницу не узнемири, не трже на упорну звоњаву трамваја. Не трепну, није изненађен, уплашен. Давно је већ отпутовао у свет њему знан.Пристиже трамвај који он чека, ђипи, дохвати кесу и улете у трамвај. Није ме погледао. Стаде у задњи део трамваја, наслони главу на стакло, намигну ми. Поздрави ме на свој начин, тако ми рече све. Приметио мој напор да нешто сазнам. Вероватно је осетио, прозрео моје мисли. Знао моја питања. Махнух руком на отпоздрав. Растадосмо се као стари знанци, а реч нисмо прозборили. Можда се поново сретнемо, ко зна. Да ми исприча све. Лако ћу га препознати. Чудни су пути Господњи.

Извор: аутор