Милица Шојић – Три круга љубави – Песме

Самоћа годинама
даљини друштво прави.
У соби успомена
чека да на портрет
своје боје стави.

Назире се у тој хармонији
спектар нових боја
у заборав потиснутих.

Никада више
нећемо бити млади,
и никада више
мањи незнанци
него тад…

Расућу срце
По меком тепиху
Од твојих корака
Све до мрве последње

Расућу срећу
По твом путу
Иза сваког угла
Да те дочекује

Просућу снове
По твом јастуку
Да те чувају
И док мисли ти путују.

Поклонићу ти осмијехе;
Да срећу ти доносе
Као од праискона амајлије.


ПЈЕСМА МЕ ЈЕ САХРАНИЛА

У вихору постојања
Колуту магле
И вјетра снаге
Бура емоција
Ме је водила

У данима бола
Осмијех није
Силазио са усана

У данима среће
Опрезност
Ме је чувала

Срцем сам слушала
И душом осјећала

Пловило је негдје
У мислима
Да читав живот
У стих може стати

И док једрила сам
Морима пустоши
Гледала сам траг људскости

У маси окупљених душа
Празнину
Сам осјећала

И знала сам да
Је парадокс
Негдје близу одговора

У пјесму стаје
Све што је лијепо
А лијепо је све
Што је у души

Пјесма ме је сахранила
Јер са последњим
Стихом
Истекла је и
Последња кап љепоте.

Вриједило је живјети

ВАЛЦЕР СА СОБОМ

Играм валцер
Са собом,
Широким окретом,
У трагу,
Остављам расуте цвјетове;
Сваким кораком
Као звоном одзвањам.

Смијешим се
И срећна сам,

Руке су ми спојене
С ваздухом
И заједно простор
У плаво бојимо

Чујем одушевљење
И аплауз;
Чујем музику и смијех;
Чујем љубав и срећу…
Долазе по мене.

Играм валцер,
Који је требало
Играти с тобом.
Ох, лице моје познато,
Како си
Одједном ваздух постало?

Играм валцер,
Широм отворених очију
Обучена у бијело,
Љепше је на јави сањати…

Играм,
И не желим стати.
Срце моје распукло,
Зар никад да те саставим?

Играм валцер
И не желим престати,
Не желим овај ваздух
Из руку пустити.

ПЛЕМЕНИТА ПЈЕСМА

Колико племенитости
Стане у моје ријечи
Чак и кад оштрином својом
Дубље од душе засијеку

Колико љубави
Остане у једном мом “не”
Када одлучим да више не чујем
Душе твоје јеку

Колико доброте и пажње
У том неизговореном “Како си”;
Не ћутим што ме не занима –
Само не желим знати, јер
одговор унапријед могу наслутити.

А о болу који си стварао у мени
Увијек ћу ћутати.

Милица Шојић, песникиња

Извор: Ауторка