Aleksandar Stevanović – Priča iz zaumlja

– Vidite, sve vreme mi smo u manjini. Iako se veruje da ljudi završavaju uglavnom na onom drugom mestu, to naprosto nije tačno. Većina je bila, jeste ili će biti upravo ovde kod nas. Kako nas na spisku ima malo i nije nam dozvoljeno širenje – politika znate – mi smo morali da se okrenemo efikasnim modelima i stalnom unapređenju mučenja. Kao prvo, morali smo dakle da smanjimo vreme sprovođenja muka. Sledstveno, to je izazvalo njihov pojačani intenzitet.




U poslednje vreme stižu sjajni menadžeri sa zapada, izuzetnih organizacionih sposobnosti, a ovi sa istoka su neviđeno maštoviti i inovativni. Zato, nemojte se previše bojati. Ja sam ponosan postignutim i oprostite mi, molim vas, što pričam pomalo nepovezano. Trebali ste da vidite kako je to bilo pre nekog vremena. Mislim, opšta katastrofa, prljavo, niste mogli da prođete od telesa, da pobegnete od tužnih, napaćenih očiju svojih pomoćnika koje su prosto vapile za odmorom. Sada, dva puta godišnje dozvoljavam odmor bez obzira na destinaciju i dovoljno sredstava da podmire sve svoje potrebe. I to je bio dobar potez. Oči su im i dalje grozne, ali srećne. Produktivnost skače. Ipak, ono što je zaista donelo boljitak je – dezintegracija duša! To je bila prava odluka. Iskorak. Inače, ne bi bilo mesta, jednostavno ne bi bilo mesta. A usled toga bi se kriterijumi tokom razvrstavanja promenili, pa ni gore ne bi bilo tako lepo i blaženo kao sada. Ja sam tri puta tražio da mi se omoguće veći personalni i materijalni resursi. Naravno, bezuspešno. Ali, sada sa dezintegracijom je jedna potpuno druga priča. Da vam odam jednu tajnu, mada je to nešto što više slutim nego što znam, ali… mislim da je On zadovoljan sa našim uspesima.

– Mislite… On?

– Da, On. Kao što vidite potpuno smo kompjuterizovani i automatizovani.

– Ali, ove baklje na zidovima, bazeni ključale lave, srednjovekovne sprave za mučenje…

– Eh, pa malo retro elemenata. Danak tradiciji. Ne škodi, ne! Hi, hi, hi. Da se vratimo dezintegraciji. Verujem da vidite i osećate sa koliko ushićenja pripovedam. Sada ću vam to pojasniti malo. Imajte na umu da je proces dezintegracije duše strogo čuvana tajna. Dušu je nemoguće uništiti. Nemoguće! Ali, duša se može rasparčati, dezintegrisati u milion miliona triliona čestica. Nebrojeno njih. I onda se jedna tako rasparčana, podeljena, dezintegrisana duša meša sa svima ostalim dezintegrisanim dušama. Sada smo daleko efikasniji u popuni prostora nego što je ranije bio slučaj kada smo čuvali celovite duše, na koje su ionako morale biti primenjene muke u punom obimu. Ovako, duše to čine same sebi, jedne drugima. Taj divni strah, bol, panika, kada na svom delu, tamo gde bi trebali da ste vi, nađete nekog drugog i ne samo jednog već mnoštvo njih. Kada ne znate gde počinjete i gde završavate.

Kada svaki deo vaše duše vrišti, beskonačno vrišti… Genijalno, zar ne? Opet, zarad tradicije i običaja, očuvanja brenda, moramo sprovesti i nešto konvencionalnih muka. Još nešto, samo još jedan detalj da vam kažem. Energija koja se oslobađa prilikom dezintegracije je neverovatna. I potpuno „zelena”. Avaj, On nam ne dozvoljava da je upotrebimo. Kakva nepovratna šteta! Elem, raspričah se, ali puno mi je radosti moje srce gadosti. Hi, hi, hi! Zašto ste vi ovde?




– Voleo sam ženu i ona je mene volela. Dva puta sam je ostavio.

– Dva puta?

– Da. Slomio sam joj srce dva puta.

– Zašto?

– Zašto? Izvršite uvid u moj usud i moj život.

– Pogledajte me u oči. Aha… da, shvatam… Hrabri, nesebični čoveče. Budalo! Ne zamerite na ovom poslednjem. Vi niste za ovo mesto. Videću šta mogu da uradim.

– Nemojte, molim vas.

– Ne, ne. Idite i sačekajte u mojoj kancelariji. Tamo vas niko neće uznemiravati. Hi, hi, hi! Ja idem da pozdravim novu grupu. Prosto obožavaju kada ih pozdravi glavni i odgovorni. A i red je. Svratiću na povratku do knjigovodstva da vas izbrišu iz knjiga. Nakon toga napravićemo apelaciju, znate… Njemu.

Ne. Mogao bih vam dati sve odgovore. Pitali biste za nju… Neću vam ništa reći. Verujte u to što ste i do sada verovali. Ipak, morate da ponesete neku, hm, uspomenu odavde. Ali, jeste mi simpatični… Ne ostavlja uvek onaj koji odlazi, kaže jedna izreka.