У воз за Загреб ужурбано су улазили путници, иако је до поласка воза било још двадесет минута. Била је сезона годишњих одмора и сви су претпоставили да ће воз бити пун и да ће се без резервације тешко наћи место.
Налазила сам се у трећем купеу од излаза из вагона. Последња два слободна места заузели су милиционер и висок мушкарац тридесетих година са лисицама на рукама. Након њиховог уласка, у купеу је настао тајац. Напетост је висила у ваздуху.
У Руми су ухапшеник и милиционер разменили неколико речи. Нисам чула шта је рекао ухапшеник али сам чула да му је милиционер одговорио:
„Ако те одведем сада док је воз у станици, не смем да ти скинем лисице. Стрпи се док воз крене са станице.“
Ухапшеник је само климнуо главом. Кад је воз кренуо, обоје су изашли из купеа. Низ ходник су опет разговарали и милиционер се убрзо вратио. У купеу су сви живнули и прво питање упућено милиционеру је било:
Да ли је убица?
После су тек пљуштала питања: Зашто је ухапшен? Зашто се спроводи са лисицама? Где га спроводите и зашто? На колико је осуђен?
Милиционер је одговарао кратко.
Није убица. У питању је привредни криминал. Спроводим га са лисицама јер је такав пропис. Путујемо за Задар на вештачење. Не бих вам дозволио да са њим о томе разговарате. Опустите се и не брините, није опасан, није убица. Да је убица, било би јаче обезбеђење.
Опет је отишао из купеа низ ходник и вратио се са ухапшеником. Кад је ухапшеник сео, пружио је руке, да би му милиционер ставио лисице.
„Нека, одмори се мало. Ставићу их пред преступање у Загребу.“
Ухапшеник га је захвално погледао и комотније се завалио у седишту.
У купеу је настала опуштенија атмосфера. Спонтано је кренула прича. Разговор је покренут као да смо тек сада пошли са почетне станице. Сапутници су се представљали, али тако као да су се играли игре погађања. Према изговору, сапутници су се брзо исказали одакле су. До мене је седео Херцеговац, до прозора Босанац, до врата је седела жена из Црне Горе, полицајац је био Србин из Врања, ухапшени Хрват. Само мени никако нису могли да одреде националност. Мислили су најпре да сам Српкиња, па Хрватица, па Македонка и на крају су скоро одустали, али ухапшеник, који се је укључио у разговор, је погодио – Словенка.
„Како сте то закључили?“
Била сам стварно радознала, јер су ми сви говорили да одлично говорим српски и да нико не би по говору препознао у мени Словенку.
„Лако. Преостала је још та националност као могућност, а воз иде до Љубљане, па сам тако те две ствари повезао и погодио, зар не?“
Сви су ме упитно погледали. По говору то нико не би открио, па им је и даље била неверица. Климнула сам главом. Било ми је криво што нико други од сапутника није погодио, него баш он тако очито да ликује.
После је текао разговор о породицама, о томе како се је ко упознао са својом супругом, о деци и љубомори и о свакаквим неважним стварима. Само ја више нисам ништа говорила, дремала сам, а нису ни полицајац, ни ухапшеник, све до изласка у Загребу.
Од тог путовања је прошло неколико година. Опет сам на путовању возом на истој релацији. Купе је на самом почетку путовања препун. У купеу сам једина жена. Мушкарци крећу са разговором о фудбалу. Вечита тема али мене фудбал нимало не занима и зато ћутим. Разговор прекида кондуктер, који прегледа карте. Висок мушкарац у врло елегантном оделу и скупоценим ципелама, које сам запазила чим је ушао у купе, обраћа се кондуктеру са питањем да ли можда нема неко слободно место у спаваћим колима. Кондуктер му одговара да је све заузето резервацијама још од пре неколико дана. Сапутник који седи преко пута мене започиње причу:
„Нема места. Добро смо и ово нашли. Ја сам хтео авионом, али ни тамо нема места. Да има бар једно место, дали би га мени. Дошао сам само на два дана на позив суда. Наследна расправа после очеве смрти. Свега сам се одрекао у корист брата. Он је сељак и препустио сам му пет хектара што шума, што одличних ораница, које су припадале мени. Можда није требало то да урадим. Требало је за себе да оставим бар нешто мало. Никад се не зна шта носи дан, а шта ноћ. Сад ми је већ помало жао што сам тако урадио.“
„Немојте да жалите, што сте тако урадили, поготову ако ви имате службу и редовне приходе. Ваш брат ће вероватно то умети да цени. Народ каже: чини добро, добром се надај. А постоји и изрека: неодлучност је гора од рђавог решења.“
„Ја сам војни пилот. Сви ме знају по чину и надимку – капетан Прики. Ускоро ћу у пензију, па ћу после вероватно радити у саобраћајној полицији. Возићу авион који надгледа саобраћај. Већ су ме звали на разговор.“
„А где живите, мислим где станујете?“
„Тренутно сам у Загребу, али прећи ћу у Цеље. Жена ми је из Цеља и тамо смо направили викендицу, која је велика као кућа. Она је већ тамо са ћерком и унуцима. Тамо је лепа природа и мир, зато се тамо увек добро осећам.“
„Ето, имаћете довољно тога за занимацију у пензији: одржавање викендице, унуци. Човек не може да се растргне на три стране. Стари се, па се и посустаје. Оно у Србији би вам био само терет, поготову ако би дошло до неких спорења са братом. Овако, увек можете да му будете драг гост.“
За тренутак је разговор замро а онда се капетан Прики опет огласио.
„Ја сам о себи све испричао. А одакле сте ви?“
Редом смо се представљали. Када је дошао ред на елегантног господина он је рекао:
„Даме имају предност. Нека се представи најпре госпођа.“
Сви смо се насмејали. Помислила сам: не правим питање иако се представљам претпоследња. Тек тада сам погледала у лице тог елегантног човека. Али овај човек је мени некако познат. Ма не, то се мени само чини. Кратко сам изустила:
„Словенка сам, а живим у Србији, удата сам и путујем у посету родитељима.“
Елегантни господин је на то само фркнуо кроз нос једно „Хм“, устао и пошао ка излазу из купеа.
„А ви, зар се нећете представити?“
„Пођите са мном. Морам да попушим једну цигарету. Представићу вам се у ходнику.“
„У прави час. И мени се пуши.“
Елегантни господин ме је погледао некако чудно кад је пролазио поред мене. За њим су устала и пошла још три сапутника. Само један младић је остао у купеу са мном. Сапутници који су у ходнику пушили и разговарали били су окренути леђима према прозору, тако да су гледали у купе. Елегантни господин је причао и гледао право у мене. Узвратила сам поглед. Није гледао као заинтересовани мушкарац. Гледао је некако пркосно и тад ми је синуло одакле га знам.
Тај елегантни и углађени господин је био онај ухапшеник. Не бих га препознала, да ми својим понашањем није скренуо пажњу. Схватила сам шта ми говоре његови погледи.
До Загреба, кад је сишао, нисам га више ни погледала нити сам проговорила. Није ни он после повратка у купе.
Поглед ми је до краја пута висио на његовим углачаним ципелама. Подсетиле су ме на причу: Није злато све што сија.
Извор – ауторка