Зорица Тијанић – Изнад тишине – Песме

ЦРТЕ АЛУЗИЈА

Посвећено Сливији Плат

Под стакленим облаком живот се круни
и клопарају возови према подземљу душе.
У вагонима оркестар путује
према крипти од белих орхидеја.

Једна отворена књига,
Бахова Миса у позадини –
предзнак су за испраћај.

Лепљив отисак леве ципеле
храмље полако ка сну.
У одломцима оживљен страх од нежности
прибија се попут броша уз прегризено срце.

Под прстима мрвицама жудње
нахраниће најлепшег од најлепших“;
Јединог од могућих –
Оног кога је волела додиром
у изабраном фрагменту даха.

Бледог лица изгрижене усне
рећи ће истину,
да нежност њена вољена није
безднадежност већ смрт
у којој се страст изнова рађа
– подвучена цртом алузија.

ИЗНАД МОЈЕ ТИШИНЕ

Седефасти облаци изнад тишине
Чине да јутро осване свечано
На обали с којом се стапамо
Очекујући да поедли с нама
Блискост плиме

Стојимо даљинама окренути
Једно поред другог
Очекујући да илузија оживи
Испод чежњивих погледа

Море се није померило
Баш као ни твоје руке
Које су могле загрлити
Моју тишину

Усамљени у величини тренутка
Посматрамо како игра таласа престаје
Тамо где почиње вечност
У часу који се учинио
Да би могао бити онај прави

Седефастим јутром осветљен

 

УМОРНИМ ТЕЛОМ ТИШИНУ ПОКРИВАМ

Као да не постојиш
Као да не постојим
Неко нам је обрисао
Дах на стаклу
Прстима
Близу си али те не видим
Близу сам али не говорим
Да наслутиш ме уснама
Додирујеш дахом
Да осетим те желим
Али дуго дуго ћутим
Уморним телом
Тишину покривам

Као да те нема
У мојим рукама
У твојим рукама
Игра је нерава
Прсти се грче
Отварају шаке
Уморни дланови те траже
Под тежином уморног тела
Капљице са коже
Не осећам дубину
Роним у тишину
Таласи на површима ломе
Проклињем даљину
Гласове птице односе

Да задржим корак
Према теби се крећу жеље
Руку у ваздуху
Отворена уста
Шапат уместо вриска
Заустављени у немом филму
Једно од другог окренути
Не сећам се
Не осећам те
Слаба и рањива се откривам
И дуго дуго ћутим
Уморним телом
Тишину покривам

НА ОБАЛИ

Ја могу да нас замислим на обали
запљускују је таласи и плиме
док ћутимо боре
непребројиво пространство чулности
стапа се као небо са морем

Гледам те из далека
док везујеш чамац за мол
ја везујем ти нити око срца
готографија у албуму постајем
сећање изоставља бол

У летњој хаљини расплетене косе
одувек чекам снажне руке морнара
што још ни једном испловио није
кожа му мирише на дуван
усне на вотку и рум

Али на тој слици он увек одлази
пред њим се пружа уснули друм

Ја могу да замислим нас
без речи се погледи у бојама слажу
док се тиха срећа увлачи у поре
ветар на каменој кући
затвара прозоре

Олуја развезује чвор
испловљава чамац
што усидрен беше привезан за мол

Ја не могу да замислим
да преда мном је време
у коме ми пучина с тобом
постаје једина спона
сваки је талас горчина која запљускује
свака је осека туге посета

Можда ће ти једном љубав
светионик бити
пучином луташ као капетан без брода
у луку се твоју претварам
нестајући у магли
будим се – твоја

На обали стари рибар
хармонику свира
предели су сећања
акорде дрхтавим прстима пребира
да остане у пространству
непребројивом
бира…


У ПРОСТРАНСТВУ НЕДОСТАЈАЊА

Где да скрасим немире у пространству недостајања
Где да се одморим када празнина у сновима
Доноси неисписано
Свака је соба место на којем тугујем
Свака је тишина ехо вриска
Безброј је отворених врата
Зидова белих
Испод ноктију
Испод срца
Где да скрасим немире своје
Кад нема остадох испружених руку
У погледу затамњена страст
Пробудити је више
Неће моћи
Долазиш
Одлазиш
Где да скрасим немире своје
Кад у пределима сна крадем ти поглед
Да прикујем га за груди
Да срце ишчупа
Што већ одавно не живи
Одавно, одавно већ…

О ПЕСНИКИЊИ

Зорица Тијанић (1971), књижевница и новинарка. Завршила је Учитељски факултет у Београду и Мастер академске студије из области педагошких наука. Уредник је часописа за уметност и културу Звездани Колодвор од 2015. године и у уредништву часописа Хоризонт из Земуна се налази од 2018. године.

Пише поезију, прозу, есеје, књижевне приказе, путописе. Објавила је пет романа, четири самосталне збирке поезије и три у којима је коаутор (од тога је једна за децу на словеначком), уредила више књига и приредила неколико зборника и антологија. Заступљена у антологијама, зборни-цима и књижевним новинама као аутор. Превођена на словеначки и руски. Повереник је и делегат Међународне школе поезије за подручје Београда – “SCUOLA DI POESIA –SCHOOL OF POETRY“ од 2015. године.

Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине и редовни члан Независног удружења новинара Србије.

Живи у Београду.

Песме су преузете са сајта Онлајн поезија, а биографија из часописа Суштина поетике, број 64