Сања Живковић – Тачка укрштања – Критика

Из архиве

(Глен Диксон – Jулијин одговор, Лагуна, 2017)

Интересовање за причу о Ромеу и Јулији, не јењава од тренутка настанка истоимене Шекспирове драме до данас. Многи аутори су у својим делима покушали да разреше мистерију у којој мери је прича о двоје трагичних јунака истинита, а било је и оних који су се трудили да ситуацију сагледају из другог угла и причу заврше на другачији начин. Књига Глена Диксона „Јулијин одговор“ не покушава ништа од наведеног, а открива много тога.

Аутор већ насловном синтагмом поставља пред читаоце изазов да открију ко је Јулија и на која питања она може одговорити. Тиме они постају истраживачи, пред које стално искрсавају нова питања и енигме које треба разрешити. Роман има три наративна нивоа, која се због своје сложености могу даље развити у три засебна дела. У њима постоји и поигравање временским токовима, која се повремено укрсте, те је на читаоцу да одреди о којем од њих је у датом тренутку реч. Ако поменуте нивое посматрамо као концентричне кругове, могли бисмо рећи да се фабуларни ток креће најпре од споља ка унутра, а затим враћа у супротном смеру. У првом и најобимнијем Диксон води читаоце у књижевнотуристички обилазак знаменитости Вероне, које су у вези са Шекспировом трагедијом. Тако сазнајемо како изгледају Јулијина кућа, чувени балкон, биста, гроб, али и како до њих доћи. Такође, на подробан начин се објашњава ко су Јулијине секретарице, како оне одржавају комуникацију са људима широм света у име трагичне јунакиње и које свечаности одржавају њој у част. Посебно је интересантно што су писма која се помињу аутентична са измењеним именима аутора и местима одакле долазе, те читаоци постају део Јулијиних секретарица, чиме ово дело превазилази своје оквире.критикаШто се времена тиче у овом нивоу радња константно тече у садашњости, све до једне тачке када се укршта са прошлошћу, потире је и започиње будућност. Тачка укрштања је тренутак када се у животу главног јунака појављује нова љубав, која у потпуности потире стару. Наиме, тиме долазимо до другог нивоа, који се односи на Гленов емотивни живот, а који се грана у два дела, и то: први, који се односи на прошлост испуњену неузвраћеном љубави од стране Клер и болну издају, и други, када у јунаков живот улази Дезире и показује му шта љубав уистину јесте. Трећи, али не мање важан ниво расветљава Глена као професора, истичући његов педагошки метод при предавању драме „Ромео и Јулија“. С обзиром на то да су у њему описане стварне ситуације и проблеми са којима се предавачи срећу, може се сматрати и неком врстом водича у наставном процесу. Ово дело изашло је из оквира фикције чињеницом да се, како је и сам Диксон на крају напоменуо, већина ствари њему заиста догодила,  као и да готово сви ликови који се помињу заиста постоје. Такође, поступком да не сакрије себе иза другог имена, већ да се у потпуности разоткрије додатно  га је приближио читаоцима, а причу учинио „живљом“.




Све наведено само је делић онога што се читањем романа може открити. Диксон је у њему показао изузетну способност да наведе читаоце на даља истраживања и бављење причом о трагичној љубави и Верони. Бавећи се Ромеом и Јулијом на другачији начин од осталих аутора показао је да толико пута проучавана прича и даље може бити извор нечег новог. Такође, Глен је покренуо и многа питања која се тичу трагичности људских судбина, а све у циљу да се дође до одговора да ли и у којој мери човек управља својом судбином.

Објављено у Суштини поетике број 56/57, 30. септембар 2018.