JA, RUDNIČANKA
Moj otac je iz Krupnja, majka Valjevka. Rođena sam u Loznici. Živela u Beogradu, Parizu, Firenci. Ali, od druge do jedanaeste godine, ja sam bila na Rudniku i sebe beležim kao Rudničanku.
Moji drugari su bili Irma Buranj, Andrej Mikloševskij, Fuad Mujkić, Ljubica Kleut. Pola odeljenja u razredu nisu na bili na:“ić“ .Rudarsko je to mesto: ima nas odasvud. Pa sam, eto, postala anacionalna i kosmopolita.
Rudnik nije imao: reku, crkvu i železnicu – tri važna simbola, da ne ulazimo u detalje. Sve je to bilo blizu, ali ne u mestu gde sam živela. Nisam odrastala sa tim.
Ali je Rudnik imao munje i gromove koji ti zuje oko ušiju, rakove u potocima, medvede koje sa daljine u šumi gledaš kako jedu divlje maline, pečurke kojima sam znala ime, i koje su otrovne i koje se presne jedu, imao je jezero stokratnog odjeka (Vojislav Ilić) koji zaista odjekuje kao zvono ispod zemlje kad se štogod nad njim rekne. Imalo je Ostrvicu, vulkansko brdo – (odatle je Jerini, idući iz ruke u ruku, sa Rudnika stizala vruća lepinja u Smederevo), imalo je otvoreni bazen, posed gospođice Cace oko kojeg je bio i nestvarno lep park, sa biljkama iz celog sveta. Pa je imao i Hermanovu vilu, čiji je vlasnik, Nemac, posle rata otišao i napustio je. Bila je pravi dvorac, izuzetnog eksterijera i enterijera, usred listopadne i četinarske šume, na jednom vidikovcu sa kojeg se vidi pola Srbije.
Tu je leti odsedao Dobrica Ćosić, a kada je silazio u koloniju na divan ručak u rudarskoj menzi, dovodio je i Anu, svoju kći, s kojom smo se, mi, rudnička deca, lepo igrali.
Bez crkve, železnice i reke, ostala sam dugo u prisnoj vezi sa prirodom, a sasvim labavoj sa civilizacijskim tekovinama. Pa ipak, od svoje druge godine, pamtim engleski toalet (kolonija je savremeno izgrađena), a takođe i pisaću mašinu (otac je bio pravnik). Kada je SKZ izdala “Sto knjiga srpske književne zadruge“ moja majka je bila jedan od prvih prenumeranata.
Otac je službeno putovao u Beograd i donosio uvek nešto novo, što nam se dopadalo, ali ne kao naše, rudničko. Ljubav se na Rudniku podrazumevala kao sveto pravo svih ljudi, pa i dece. Moja je prva ljubav bio Boban Mirčetić, lepuškast i crnpurast junoša. Kada smo se rastajali, poklonila sam mu majčinu šnalu za beretku. Tako!
Godine su prošle do ponovnog susreta sa Bobanom. Oboje smo već bili uveliko roditelji kad smo se ponovo sreli. Sedimo tako mi, školski i ostala ekipa sa Rudnika, kad iz auta koji se zaustavio ispred kafića, izlazi moj dečko, Boban. Lep kao i uvek. Čuo da sam tu, pa doleteo iz Milanovca. Zagrlimo se i raspričamo o svemu. I pita me on:
– Sećaš li se šta si mi poklonila na rastanku?
– Ne sećam se, Bobane! – kažem, osećajući malu krivicu zbog toga. On me pogleda nežno i izvadi iz džepa onu šnalu. Bila sam iskreno iznenađena i obradovana. A on mi tiho šapnu:
– Mi se nikada nismo poljubili.
Ustanem ja, on je razumeo, pa i sam ustade.
– E, pa, sada ćemo se poljubiti, neka svi vide!
Nastao je tajac sve dok se nismo odvojili, a onda aplauz i gostiju kafića i slučajnih prolaznika.
Takvi su Rudničani. I ja, RUDNIČANKA.
⇐⇒
ZIMSKA PRIČA DEVOJČICE LARE ROGOŽINE
Varvara Ivanovna, moja mama, danas nije tu. S vremena na vreme otputuje na koji dan negde, a mi ostajemo sa tatom. Ko zna koji su vetrovi odnosili Varvaru Ivanovnu od kuće i vraćali posle dan dva. Obično bi stala pred nas i rekla: „Ja moram da idem!“ Znalo se da nema ničega što bi zaustavilo njene fuge.
Arhip, zanet filatelijom, šahom i još nečim nedokučivim, zastajao bi u koraku, koliko da trepneš, a zatim bi se vraćao u sebe. Voleo je Varvaru. Nikada ništa nije pitao, jer ne bi znao šta će sa odgovorom.
⁂
U kući je mirno, toplo, tata čita novine posle ručka, Tihon i Savka, naši psi, dremaju sklupčani kraj njegovih nogu. Ljuta je zima, ali sunčan dan. Gledam nepreglednu belinu napolju – svet je kao umočen u kaplju mleka. Zagledana tako, čujem Mitju i Nastju kako pitaju tatu:
„Možemo li na sankanje?“, pa i sama sama dotrčim, čekajući da nam odobri. A tata, nesvikao na odlučivanje oko dece, jer je to pravo sebično prisvojila mama, iznenada, a verovatno po uzoru na njene neočekivane i ničim izazvane zabrane, reče:
„Ne možete“.
Ni obrazloženja, ni jasnog razloga. Bilo je rano popodne, ako je imalo nešto za školu da se uradi, bilo je vremena. Kod kuće nam nije tražio nikakvu pomoć, napolju su bila sva deca, bili smo zdravi. Mnogo volim sneg, zimu, sankanje, svu tu, ni sa čim uporedivu, zimsku radost. A, eto, sada je tata nekao „Ne!“
Brat i sestra su navaljivali, moljakali ga, obećavali da će biti dobri i šta znam šta sve, a ja sam ćutke uzela knjigu, sela na sanduk za drva koji je bio do kredenca, i počela da čitam. Tata je zastao i pogledao, a Nastja i Mitja su i dalje molili da idu napolje.
Ne mogu reći da sam bila sasvim udubljena u čitanje. Pažnja mi je bila podeljena, a osećanja pomešana: volela sam da čitam, volela sam da se sankam, a na jedan poseban način sam volela da se sa tatom dobro razumem. Sa mamom nikada nisam uspevala.
U međuvremenu, Nastja i Mitja su se polako stišali i pomirili da sankanja neće biti. Tata se nije čuo. Neprijatna tišina mi je brujala u glavi. Želela sam da budem sama. Ne znam koliko vremena je prošlo kada se tata ipak predomislio i rekao:
„Hajde, sanke u šake i napolje! Budite dobri i pazite na sebe!“
Brat i sestra su poskočili i za tren bili pod punom opremom i nasmejani istrčali napolje. Ne dižući pogled, čitala sam i razmišljala zašto je sve to tako, ne komplikovano, nego nepotrebno, čak bih rekla, lišeno smisla. Tata je voleo svoju decu, hajmo reći mene malo više i drugačije, jer se tako desilo da sam spontano ispunjavala njegove želje. Često se dešavalo da, prolazeći pored mene, nagnute nad domaćim, vidi odličnu ocenu za prethodni zadatak i trenutnu posvećenost novom i onda bi me samo pogladio po glavi. Imali smo , ne baš sasvim, ali skoro tako – „nemušti“ jezik, kakav je tata imao sa našim psima, Tihonom i Savkom. Meni je tata bio najdragocenije biće na svetu. Sada kada smo ostali sami, atmosfera je postala još teža, još više sabijena u emociju koju nisam mogla da premostim. Pomešalo se sve. Bilo mi je žao da naša dečja molba bude odbijena tek tako, a baš je bilo tek tako – da liči na mamu, bilo mi ja žao što što nisam na snegu, a bilo mi je žao i tate. Šetao je po kući i ćutao, svestan da me je povredio.
„Devojčice moja, hajde i ti na sneg!“ – rekao je jednog časa. „Ne budi ljuta!“
A ja nisam bila ljuta, bila sam tužna. Laknulo mi je što je prekinuo napetu tišinu.
„Neka, tata, dođi kod mene da čitamo priče!“
Imali smo mi svoj način: oboje smo čitali u sebi iste priče sedeći jedno uz drugo. Varvara Ivanovna, moja mama, neće doći za koji dan, a brat i sestra će se vratiti sa sankanja tek kada im se zalede i poplave i ruke i noge. Pred mrak su zarumenjeni uleteli u kuću. A tata i ja smo upravo završavali čitanje knjige. U potpunoj tišini. Samo se čulo pucketanje borovine u peći. Bilo je to na mojoj planini, imala sam sedam godina.
Izvor – autorka