ЈА, РУДНИЧАНКА
Мој отац је из Крупња, мајка Ваљевка. Рођена сам у Лозници. Живела у Београду, Паризу, Фиренци. Али, од друге до једанаесте године, ја сам била на Руднику и себе бележим као Рудничанку.
Моји другари су били Ирма Бурањ, Андреј Миклошевскиј, Фуад Мујкић, Љубица Клеут. Пола одељења у разреду нису на били на:“ић“ .Рударско је то место: има нас одасвуд. Па сам, ето, постала анационална и космополита.
Рудник није имао: реку, цркву и железницу – три важна симбола, да не улазимо у детаље. Све је то било близу, али не у месту где сам живела. Нисам одрастала са тим.
Али је Рудник имао муње и громове који ти зује око ушију, ракове у потоцима, медведе које са даљине у шуми гледаш како једу дивље малине, печурке којима сам знала име, и које су отровне и које се пресне једу, имао је језеро стократног одјека (Војислав Илић) који заиста одјекује као звоно испод земље кад се штогод над њим рекне. Имало је Острвицу, вулканско брдо – (одатле је Јерини, идући из руке у руку, са Рудника стизала врућа лепиња у Смедерево), имало је отворени базен, посед госпођице Цаце око којег је био и нестварно леп парк, са биљкама из целог света. Па је имао и Херманову вилу, чији је власник, Немац, после рата отишао и напустио је. Била је прави дворац, изузетног екстеријера и ентеријера, усред листопадне и четинарске шуме, на једном видиковцу са којег се види пола Србије.
Ту је лети одседао Добрица Ћосић, а када је силазио у колонију на диван ручак у рударској мензи, доводио је и Ану, своју кћи, с којом смо се, ми, рудничка деца, лепо играли.
Без цркве, железнице и реке, остала сам дуго у присној вези са природом, а сасвим лабавој са цивилизацијским тековинама. Па ипак, од своје друге године, памтим енглески тоалет (колонија је савремено изграђена), а такође и писаћу машину (отац је био правник). Када је СКЗ издала “Сто књига српске књижевне задруге“ моја мајка је била један од првих пренумераната.
Отац је службено путовао у Београд и доносио увек нешто ново, што нам се допадало, али не као наше, рудничко. Љубав се на Руднику подразумевала као свето право свих људи, па и деце. Моја је прва љубав био Бобан Мирчетић, лепушкаст и црнпураст јуноша. Када смо се растајали, поклонила сам му мајчину шналу за беретку. Тако!
Године су прошле до поновног сусрета са Бобаном. Обоје смо већ били увелико родитељи кад смо се поново срели. Седимо тако ми, школски и остала екипа са Рудника, кад из аута који се зауставио испред кафића, излази мој дечко, Бобан. Леп као и увек. Чуо да сам ту, па долетео из Милановца. Загрлимо се и распричамо о свему. И пита ме он:
– Сећаш ли се шта си ми поклонила на растанку?
– Не сећам се, Бобане! – кажем, осећајући малу кривицу због тога. Он ме погледа нежно и извади из џепа ону шналу. Била сам искрено изненађена и обрадована. А он ми тихо шапну:
– Ми се никада нисмо пољубили.
Устанем ја, он је разумео, па и сам устаде.
– Е, па, сада ћемо се пољубити, нека сви виде!
Настао је тајац све док се нисмо одвојили, а онда аплауз и гостију кафића и случајних пролазника.
Такви су Рудничани. И ја, РУДНИЧАНКА.
⇐⇒
ЗИМСКА ПРИЧА ДЕВОЈЧИЦЕ ЛАРЕ РОГОЖИНЕ
Варвара Ивановна, моја мама, данас није ту. С времена на време отпутује на који дан негде, а ми остајемо са татом. Ко зна који су ветрови односили Варвару Ивановну од куће и враћали после дан два. Обично би стала пред нас и рекла: „Ја морам да идем!“ Знало се да нема ничега што би зауставило њене фуге.
Архип, занет филателијом, шахом и још нечим недокучивим, застајао би у кораку, колико да трепнеш, а затим би се враћао у себе. Волео је Варвару. Никада ништа није питао, јер не би знао шта ће са одговором.
⁂
У кући је мирно, топло, тата чита новине после ручка, Тихон и Савка, наши пси, дремају склупчани крај његових ногу. Љута је зима, али сунчан дан. Гледам непрегледну белину напољу – свет је као умочен у капљу млека. Загледана тако, чујем Митју и Настју како питају тату:
„Можемо ли на санкање?“, па и сама сама дотрчим, чекајући да нам одобри. А тата, несвикао на одлучивање око деце, јер је то право себично присвојила мама, изненада, а вероватно по узору на њене неочекиване и ничим изазване забране, рече:
„Не можете“.
Ни образложења, ни јасног разлога. Било је рано поподне, ако је имало нешто за школу да се уради, било је времена. Код куће нам није тражио никакву помоћ, напољу су била сва деца, били смо здрави. Много волим снег, зиму, санкање, сву ту, ни са чим упоредиву, зимску радост. А, ето, сада је тата некао „Не!“
Брат и сестра су наваљивали, мољакали га, обећавали да ће бити добри и шта знам шта све, а ја сам ћутке узела књигу, села на сандук за дрва који је био до креденца, и почела да читам. Тата је застао и погледао, а Настја и Митја су и даље молили да иду напоље.
Не могу рећи да сам била сасвим удубљена у читање. Пажња ми је била подељена, а осећања помешана: волела сам да читам, волела сам да се санкам, а на један посебан начин сам волела да се са татом добро разумем. Са мамом никада нисам успевала.
У међувремену, Настја и Митја су се полако стишали и помирили да санкања неће бити. Тата се није чуо. Непријатна тишина ми је брујала у глави. Желела сам да будем сама. Не знам колико времена је прошло када се тата ипак предомислио и рекао:
„Хајде, санке у шаке и напоље! Будите добри и пазите на себе!“
Брат и сестра су поскочили и за трен били под пуном опремом и насмејани истрчали напоље. Не дижући поглед, читала сам и размишљала зашто је све то тако, не компликовано, него непотребно, чак бих рекла, лишено смисла. Тата је волео своју децу, хајмо рећи мене мало више и другачије, јер се тако десило да сам спонтано испуњавала његове жеље. Често се дешавало да, пролазећи поред мене, нагнуте над домаћим, види одличну оцену за претходни задатак и тренутну посвећеност новом и онда би ме само погладио по глави. Имали смо , не баш сасвим, али скоро тако – „немушти“ језик, какав је тата имао са нашим псима, Тихоном и Савком. Мени је тата био најдрагоценије биће на свету. Сада када смо остали сами, атмосфера је постала још тежа, још више сабијена у емоцију коју нисам могла да премостим. Помешало се све. Било ми је жао да наша дечја молба буде одбијена тек тако, а баш је било тек тако – да личи на маму, било ми ја жао што што нисам на снегу, а било ми је жао и тате. Шетао је по кући и ћутао, свестан да ме је повредио.
„Девојчице моја, хајде и ти на снег!“ – рекао је једног часа. „Не буди љута!“
А ја нисам била љута, била сам тужна. Лакнуло ми је што је прекинуо напету тишину.
„Нека, тата, дођи код мене да читамо приче!“
Имали смо ми свој начин: обоје смо читали у себи исте приче седећи једно уз друго. Варвара Ивановна, моја мама, неће доћи за који дан, а брат и сестра ће се вратити са санкања тек када им се заледе и поплаве и руке и ноге. Пред мрак су зарумењени улетели у кућу. А тата и ја смо управо завршавали читање књиге. У потпуној тишини. Само се чуло пуцкетање боровине у пећи. Било је то на мојој планини, имала сам седам година.
Извор – ауторка