НЕ МЕРИ МИ ДУШУ

Златна тишина / Жан Бахит ; превела с руског Дајана Лазаревић. – Упс, 2020.

Тешко је писати о поезији коју нисмо читали у изворном облику, језику песника, али ако вас већ прва прочитана песма на нашем, српском језику, убеди да испред себе имате добро поетско штиво, онда се сигурни да је, првенствено, преводилац умешан и успешан у ономе што ради. Тад слутите и да је поезија Жана Бахита, такође, добра и снажна, јер без обзира што преводилац ствара ново дело, да без добре основе (стихови у изворном облику) ни лепа потка (препеване песме) чак и с најумешнијим ткањем не би могао изаткати ћилим леп за очи и душу каква је збирка Златна тишина Жана Бахита.

Дајана Лазаревић, познати и признати преводилац с руског и белоруског језика, у овој збирци је показала сво своје умеће. Није робовала форми да би због неке небитне, тешко нађене риме песма губила смисао, али где год је могла римовала је одлично одабраним сроковима. Што је најбитније, кад је реч о спољашњем у поезији, она је задржала мелодику, а у свакој песми, осети се то кад се чита срцем, сачувала је осећајност, мисаоност и поетику. Без сумње, читалац ће сваку песму моћи потпуно да доживи, као да је она део српске поезије.

И како стих једне песме поручује не мерите ми душу, ни ми нећемо улазити у те скривене ходнике ни песника, ни преводиоца. На нама је да из песме узмемо оно што нам се учини нашим, а што су нам и песник Жан Бахита, и преводилац Дајана Лзаревић ставили на кантар нашег унутрашњег бића. Све добро измеримо у себи, а ова књига нам даје ту могућност.

Анђелко Заблаћански
Књижевник, књижевни преводилац и уредник часописа „Суштина поетике“

⸎

ЗБИРКА ПЕСАМА АЛМА ЈАБУКА

Алма јабука / Жан Бахит ; превела с руског Дајана Лазаревић. – Алма, 2020.

Бити космополит не значи да је човек неосетљив према својој земљи,
а осетљив према свим осталима.
Значи великодушну тежњу да будемо осетљиви
на све земље свих раздобља,
значи чежњу за трајањем, жељу да будемо многи и кад смо већ удвојени.
Борхес

Из преводилачке радионице Дајане Лазаревић долази још један успео и надахнут песнички превод, чији се аутор први пут појављује збирком на српском језику. То је Жан Бахит, несумњиво један од водећих казашких песника, писац, филмски драматург, уредник и јавни радник. Објавио је тридесетак књига у својој земљи и у свету, а добитник је и низа значајних награда и признања. Такође, превођен је на више страних језика и заступљен у бројним међународним антологијама поезије и прозе. Све то указује да се заиста ради о врхунском ствараоцу и уметнику, чија поезија у слободном и везаном стиху делује врло складно, уједначено и естетски профилисано.

Његова поезија обједињава готово све елементе традиционалистичке/класичне и модерне/савремене поезије, што значи да аутор истовремено баштини једна и друга стваралачка искуства, односно утицаје, реминисценције и поетике. Реч је, свакако, о истакнутом и оригиналном песнику, чија је мисао снажна и аутентична, са мноштвом идеја и порука, које се читају у једном даху и са истим интересовањем. Право је уживање и задовољство читати његове песме! То је празник духа и радости. Свака песма је посебан доживљај и импресија. Оваква поезија се не сусреће и не преводи сваког дана.

Захваљујући изванредном преводу Дајане Лазаревић добили смо врхунску поезију, која представља још једну потврду и пример добре међународне сарадње између два језика и све сродне литературе.

Развојни пут овог песника текао је узлазном линијом и сада смо у прилици да пратимо и маркирамо његову генезу, поетичке преображаје, стваралачке узоре и подстицаје, а надасве укупан песнички учинак и уметничко достигнуће у временском распону од дебитанске књиге па до данас. Са овом поезијом се релативно лако успоставља комуникација, будући да је веома једноставна и приступачна за све читаоце, без обзира на њихово интелектуално искуство и наобразбу. Очигледно је, дакле, да се строго водило рачуна о ономе шта и како ће се казати, јер песник није расипник речи, слика, мелодија и порука.

Велики Гете је говорио:

„Сваког дана треба видети по једну лепу слику, чути по један леп музички комад и прочитати по једну лепу песму.“

Ова књига Жана Бахита управо нуди једну такву могућност да уживамо у његовим лепим и надахнутим песмама, пуним духовног озарења и топлине, благости и лепих успомена из живота и досадашњег духовног стваралаштва.

Песниче Бахит, добродошли у српски храм поезије! Ушли сте на велика врата и заслужујете све ловоре и пуну подршку.

Др Милутин Ђуричковић

⸎

ВЈЕТАР УСПОМЕНА ЖАНА БАХИТА
НА ХРВАТСКОМ ЈЕЗИКУ

У књизи одабраних дјела Канапјанова, а у изврсном пријеводу Дајане Лазаревић, откривамо богату ризницу и пјесничку мисао казахстанског умјетника, који се саживио са судбином свог народа у једном повијесном тренутку идеолошке реакције, једне мале балтичке државе на совјетски тоталитаризам у процесу стјецања неовисности.

Велике политичке и културне промјене и почетак нове повијести Казахтстана, надахнуло је Канапјанова у његовој књижевној ријечи и дјелу. Намјеран избор различитог опуса пејзажних, љубавних и повијесних пјесама нам представља ауторски лирски портрет у којима је дат преслик тајни пјесничке душе и његове аутентичне асоцијативне про(мисли).

Лирска исповијест и глас пјесника, те филозофска потка наде и разочарења у пријеломном тренутку исказују губитак, али и наду у сутра. Доносе сплет игре ријечи и колорит пјесничких слика које очитују носталгију за слободом али и сопством, које се у раскрижју држава губи. Све то води до сржи проблематике у коју су многи народи, након раскола матичних гигантсих држава доживјели на неки начин као губитак идентитета (злогласно дворјечје). Но, тим губитком се заправо, с друге стране отварају врата слободи и скидању окова робовању идеологијама. Отварају се врата пјеснику да заједно са својом поезијом, покуца на многа врата и буде угошћен са цијелом својом особношћу, у којој представља особине и традицију свог народа.

Тако на самом почетку, Дајана преводи пјесму чији је наслов носи име и презиме пјесника – Жан Бахит, у којој се осликава та неизвјесност у коју урања његово биће, питајући се шта ће бити даље с њим, и филозофски одговара да ће бити оно што је судбина.  Човек остаје достојанствен у својој души само онда, ако је такав и био од свог постанка.

Сам назив овог избора из поезије „Вјетар успомена“ говори о промјенама, о мелодичности и ритмичности поезије коју је вјетар разносио од Америке до Русије, надаље до Србије, а сада и Хрватске, пјевајући диљем земаља свијета. Вјетар разноси поезију Казахтанског умјетника с великим разлогом. Циљ је што више сазнати и научити о лирици једне мале балтичке земаље, спознати утјецај промјена на душу једног обичног казашког човјека, осликаног пером пјесника.

Овдје вјетар успомена задире у дјетињство и родни крај, оца и мајку, Пугасов мост, живот и смрт међу горским ријекама с којима се пјесник саживљава презентирајући нам слике и звукове ноћи јесењинском интонацијом. Управо избор из збирке „Горска периферија“ мапира пјесников духовни свијет у најразличитијим раним и касним манифестацијама.

Између осталих тема у пјесмама, ту је и мотив синовљевог покајања, карактеристичан за већину казашких писаца који уз казашки, говоре и руски језик.

То се манифестира у  пјесми „Злогласна двојезичност“, говорећи нам о проклетству и судбини  „придошлице из тешког ропства“ и уједно бива у служби поетског моста, као повезнице двије културе и два језика.

Поред пјесама посвећених завичају и души пјесничкој, која тежи свега 3 декаграма, преко Златне тишине, и Долине из збирке „Простор бројчаника, дотиче се пјесник градске вртешке, жонглера и Маргарите у Франкфурту, гдје нам дочарава слике урбаног али и метафорички осликава иронију живота. Ту су и пјесме из Алма-Атајског блока из збирке „Од Алма-Ате до Берлина“, као и „Номадске звијезде“.

Поезија Жаха Бахта одише утјехом и надом у боље. На самог пјесника промјене у повијести не потиру оно што је било, већ управо сам пјесник расте кроз различитост епоха и траје. Сама носталгичност у себи носи залог вјечних вриједности, а то је кохерентност цјелокупног човјечијег бића и његове особности.

Оно што је карактеристично за пјесника, разумијевање је трагедије новог свијета, спознаје духовног, и на тај начин могућности да као такав – преживи. Отуд овдје,  на самом крају попут круне пријевода поетски извјештај о трагедији Чернобила, којим се пјесник иначе и бави у свом књижевном раду.

„И ако се окренемо слици роде, као вјечног симбола живота, не бих хтио да ова бијела птица са црним знаком, без обзира на спољашњи изглед, постане птеродактил нашег мутног времена…“

Дакле, можемо закључити да су слобода и љубав вјечни, а то је суштина Канапyанове поезије. И како је Виктор Бадиков рекао о Канапyановој поезији, друштвени и особни помаци у његовим текстовима конвергирају и не само да природно слиједе једно друго, они и коегзистирају „различитошћу истовјетних“.

„Вјетар успомена“ нам доноси још једно изузетно вриједно дјело спознаје и наде. Слобода је једна нужност креативног стварања и ширења умјетности, јер она као таква не познаје ни идеологије нити границе. Сваки нови пријевод доноси нам ново познанство, а тиме и богатство сазнања. Једина идеолошка предатност у умјетности је слобода, која егзистира као неовисан ентитет, а умјетник као такав, заслужено добија своју звијезду на пиједасталу књижевног неба.

М.сц Зорица Тијанић, књижевница и новинарка

⸎

О ПОЕЗИЈИ ЖАНА БАХИТА

Међу листовима / Жан Бахит ; превела с руског Дајана Лазаревић. – АСоглас, 2021.

Читајући поезију Жана Бахита стиче се слика његовог хода по ивици универзалности тема. Његовим поимањем и доживљајем он им даје додатни печат аутентичности, упућује на мисао о томе да сви људи на свијету имају ту искру универзалног у себи, усађену љубав према породици, ближњем, Богу, родној груди.

Слика свијета у поезији аутора Бахита својеврсно је путовање кроз пејзаже душе самог пјесника. У контексту пјесама можемо сазнати кад се рађа, живи и умире природа, кад се рађа и живи и умире човјек као неодвојиви дио ње. Поглед на свијет око себе и свијет у себи пјесник гради спонзајући говор тишине и откуцаје срца природе. Сви ови моменти, сви ти откуцаји срца и пулсирање тијела, како природе, тако и самога човјека, постају једно – савршенство описано у пјесничкој ријечи, својеврсни доказ постојања.

Када сам поменуо универзалност, морам да кажем још нешто: не постоје описи или појаве код Жана Бахита који би се могли назвати „клишеом“ или типским мјестима. Изненађен сам, колико је Бахит оригиналан као пјесник и колико може да пружи своме читаоцу. Изненађен сам ширином тема и богатством пјесничких слика, пјесничком материјом кроз коју може да се упозна његова душа, али и земље из које потиче.

Ова збирка ће, свакако, бити интересантна читаоцима, а напоменуо бих да имам велику част као издавач, да објавим прву књигу аутора из Казахстана у Републици Српској и цијелој Федерацији Босне и Херцеговине. Ово је тренутак, када исписујемо нови ред у историји – заједно са пјесником Жаном Бахитом.

Дејан Спасојевић,
Директор издавачке куће АСоглас, Дипломирани правник