Синиша Мозетић – Седам песама

ISSN 2334-9417 (Online)

МОСТОВИ

Остани до краја
на истој
обали реке

избриши
све мудрости

погрешне,
нестварне, далеке

допусти тами
да се деси

допиши светлост

ипак
постани
оно што јеси.




ЈАТО

Још једно вече,
па
мислиш да знаш боље

покушај, ћути,
послушај поток што тече,
завејан дан,
цвет жути

крабу, док уназад иде,
изгубљени сан,
далеку
тајну прве пирамиде

и то поље,
што слетело јато
крије,
не, ипак није.

 

ЛИСАБОН

Не, овде није,
можда се
заувек крије
у лету немирне ласте

радости
снега што данима веје

једином пољупцу,
на углу послепоноћне
улице

стрпљењу кише

или је само

у твојим брижљиво
скривеним сновима

и нигде више.

 

МАСЛАЧАК

Баш
не пристајемо

нисмо

у заиграној синусоиди
нестајемо

као што нестаје
сунце у мору

у врелом песку киша

звезде у зору,
шарено писмо

виолина, од тишине тиша.

КУПИНЕ

Ипак злату
одолети,
важним победама

умети, волети

честитати
птици кад полети

сунцу у нама

неспретном дечаку,
тишинама

зрелим купинама.




ОСМЕХ

Јутро благо,
осмех неба те буди,
немој само
не може, треба

и све те, поново,
чуди

јер је тај сјај
и твој је стих, поглед тих,
радост
незнаних људи

једно брбљиво
дрво,
прво маштање дечије,
сећање нечије,
драго.

 

СУНЦОКРЕТИ

Док сањам трен, тих,
прекинут
далеким звонима

поклањам стих
онима што не умеју,
нису

памте стари
ђерам, уплашеног зеца,
минуте

тихо ћуте,
воле сунцокрете,
жуте.

Синиша Можетић

О ПЕСНИКУ

Синиша Мозетић рођен је 14. фебруара 1955. године, у Шапцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на смеру Нумеричка математика са кибернетиком, Природно– математичког факултета у Београду. Радни век провео је у Шабачкој гимназији као професор математике.

Објавио је:

Научите судоку (2008),
Може ли једно питање, професоре? (2018),
У потрази за песмом (2019),
И даље у потрази за песмом (2021).

Извор: Аутор