NAŠE VILE
Pitati ženu za godine je sramno!
To pravi muškarac, verujte, uvek zna,
Lepa je kô kad trešnja cveta pomamno,
Ili kad je zrela kô i jesen plodna.
Pitati ženu za godine je izlišno,
Jer nju uvek obavija veo neke tajne.
I obučena u tralje ili svečano,
Lepa i kad joj niko ne vidi oči sjajne.
Pitati ženu za godine – ludost je to,
Jer te brojke ne znače ništa nikom.
Suprugu, možda, reda radi samo,
Ostalima – lepota je u nepoznatom.
I zato, pred njenom lepotom zaćuti,
Ali ne skrivaj svoje ushićenje.
U svim godinama u njoj tek vilu sluti,
Jer takva će uvek biti tvoje htenje.
UMETNICA JESEN
Slikarka Jesen uzima svoje četke i platno,
Svakodnevnim skokovima menja plenere svoje.
Jednim potezom sve vrbe oboji u tamnozlatno,
A javor odjednom sav je žuto-crvene boje.
Čak i kada horizont bude joj nebeskoplavi,
Ona u trenu ume da doda vrlo tamne boje
I prospe kišne kapi, a nikom da ne javi,
Zato, s jeseni pod rukom nek vam amreli stoje.
Polja i otave boji širokim pokretima,
Umetne klin tek nikle tamnozelene raži,
A sve zakiti crvenim glogovim plodovima
I nad čeličnom rekom suncem koje smiraj traži.
*Plener – od francuske reči „plein-air“, što znači na vazduhu, na otvorenom. Odnosi se na slike rađene u prirodi, odnosno van ateljea, pod vedrim nebom.
LJUBAVNICI
Opet ćutiš… A mogla bi mi makar
Mahnuti. Biće što oboje znamo.
Tek posle, reči naše su kô dar –
Šta je bilo, šta biće dok pričamo.
Ljubav je uvek, uvek uz istinu,
Ne obećasmo je da nas steže,
Samo misao kô čipku tananu
Što nas čudesna tako brižno veže.
A novogodišnja snežna oluja,
Duvaće opet na putu dalekom
I postelje naše hladne kô guja –
Ako si samo u snu neuhvatnom.
ŽENE
Nalet emocija
Nijedna brana izdržati neće
I odmah će pregoreti licna
Od velikog napona,
Spoznati sve što si mi
Sad pričala pravo je umeće,
Čak i reči zaustaljene u mislima –
izraz bez spona.
Pokazati osećanje što kipi,
Iz podsveti iščupano
I u vreloj glavi sve
Nemoguće misli izmešati.
Sve nužno da se postavi:
Štafelaj, paleta i platno.
Da bih naklonost
I sliku ljubavi mogao naslikati.
VEČE
Plavi ćilim cvetova vučike,
Ravnicom pala sva ta lepota,
Polja kamilice, s brega slike –
Sunce boji sa sutonskog plota.
Veče se prikrada kroz jaruge,
Livade pritiska magla siva.
Kukavica, vara ptice druge,
Za obmanu – noć je možda kriva.
JESENJINU
Možda ne umem kao ti da kitim rime,
Ali pišem samo šta oseća duša
Dok u meni jasno zvoni tvoje ime,
Tvoj stih je govor što mi biće sluša.
Rođen si daleko od Srbije nam mile,
Ali te poštuje srpski pesnik svaki,
U njima si, nemoćne su smrti sile –
Još si u svakoj, dugu što tvori ždraki.
Nekad, na zalasku sunca samo sunce zađe,
Tad tvoje ime čujem u pevu ptičijem,
Tvoj stih se uvek među ljudima nađe,
S ljubavlju eon te čuva u srcu svačijem.
Zauvek, u svakom stihu, lik tvoj živi –
Ti si ruski svetionik neuništivi.
REČI
Šta je život – predstava a mi glumci samo
I ne znamo ko je svakom od nas dao role.
Zajedno smo, a jedni druge mi ne znamo,
S rečima bez duše i praznim kȏ parole.
Reči, reči… prosute vešto po papiru,
Ili na monitoru slova u lepom nizu.
Za pisanje hrabrost ne treba u nemiru,
Al’ u oči reći teško je – hrabrosti blizu.
O PESNIKU
Vladimir Babošin je ruski pesnik, prevodilac, urednik i predsednik Udruženja pesnika Novi pogled u Sankt Peterburgu.
Rođen je 13. septembra 1958. godine u selu Ruska Bektjaška u Uljanovskoj oblasti. Diplomirao je na Višoj vojnoj školi u Uljanovsku, a Vojnu akademiju i postdiplomske studije završio je u Lenjingradu.
Pukovnik je u penziji. Docent na Vojnoj školi, doktor filozovije na tehničkim naukama, dopisni član Sanktpeterburške akademije nauka i umetnosti.
Živi i stvara u Sankt Peterburgu.