Most koji sam želeo da pređem
(Iz arhive Suštine poetike)
U jednom romanu Milan Kundera naziva pitanje mostom razumevanja među ljudima. To poređenje je obostrano. Pitanje liči na most, a most na pitanje koje je čovek uputio vremenu i prostoru – šta je na drugoj strani? Ali postoje i mostovi koji više liče na odgovore.
Kada sam imao dvanaest godina, svaki dan bih sedao na bicikl i vozio po putu koji su nekad izgradili zatvorenici Gulaga. Došavši do kanala, put je prelazio preko njega, pretvarajući se u most koji su držala dva metalna luka. Most je ličio na luk, okrenut tetivom nadole. Ispod njega se nalazio pojas žutog rečnog peska, koji je i bio moj cilj. Od peska sam gradio kuće koje bi se rušile svaki put kada bi pored prolazio rečni brod ili velika barža. Ležeći satima na obali, video bih odsjaj sunca u staklima s druge strane kanala, daleke drvene ograde i prašnjavo zelenilo voćnjaka. Čudno je, ali nikada nisam prelazio taj most, iako sam ponekad hteo.
Posle petnaest godina ponovo sam se našao na tom putu, opet na biciklu. Setio sam se mosta, koji sam se nekada spremao da pređem. Misao da ću to sad učiniti ispunila me je neočekivanom radošću. Ako to uradim, shvatio sam da ću preći granicu između sebe sadašnjeg i sebe nekadašnjeg i to će značiti da smo onaj dečak i ja jedan isti čovek. To bi bio istinski alhemijski čin. Pošao sam polako predosećajući zadovoljstvo. Kada sam skoro stigao do odredišta, primetio sam nešto čudno: put se širio i odlazio u desno od onog mesta gde je ranije bio. A zatim sam video novi betonski most preko kog je sad prelazio. Stari most stajao je stotinak metara u levo. Nije se nimalo promenio, samo su delići puta ispred njega bili porušeni, te se s obe strane završavao u pustoši. To je bio dobar odgovor.
Ali imam pretpostavku da Leta nije reka u koju stupamo posle smrti, već reka kojom splavarimo tokom života. Most nam je pod nogama. Ali postoje li obale? Ne sećam se granice po kojoj idem. Ne vidim granicu kojoj se približavam. Može li se reći da idem odnekud ili nekud? Ipak, teši me sličnost života sa šetnjom po mostu, za koji sam izgubio nadu da ću preći. Ustvari, nekad mislim da u životu nisam radio ništa drugo, već samo merio koracima onaj deo koji je visio u pustoši – most koji sam toliko želeo da pređem.
S ruskog preveo Stefan Milošević
O PISCU
Viktor Peljevin je rođen 22. novembra 1962. godine u Moskvi. Jedan je od najznačajnijih savremenih ruskih pisaca. Njegova prva priča Čarobnjak Ignat i ljudi objavljena je 1989. godine, a u sledeće tri godine njegove priče su se pojavljivale u raznim magazinima. Godine 1992. izašla je njegova zbirka priča za koju je dobio prvu nagradu.
Knjige Peljevina (a objavio ih je preko petnaest) su prevedene na sve osnovne svetske jezike, uključujući japanski i kineski.
Objavljeno u Suštini poetike – Broj 23, 3. novembar 2015.