Виктор Пељевин – Преведена проза

Мост који сам желео да пређем

(Из архиве Суштине поетике)

У једном роману Милан Кундера назива питање мостом разумевања међу људима. То поређење је обострано. Питање личи на мост, а мост на питање које је човек упутио времену и простору – шта је на другој страни? Али постоје и мостови који више личе на одговоре.

Када сам имао дванаест година, сваки дан бих седао на бицикл и возио по путу који су некад изградили затвореници Гулага. Дошавши до канала, пут је прелазио преко њега, претварајући се у мост који су држала два метална лука. Мост је личио на лук, окренут тетивом надоле. Испод њега се налазио појас жутог речног песка, који је и био мој циљ. Од песка сам градио куће које би се рушиле сваки пут када би поред пролазио речни брод или велика баржа. Лежећи сатима на обали, видео бих одсјај сунца у стаклима с друге стране канала, далеке дрвене ограде и прашњаво зеленило воћњака. Чудно је, али никада нисам прелазио тај мост, иако сам понекад хтео.

После петнаест година поново сам се нашао на том путу, опет на бициклу. Сетио сам се моста, који сам се некада спремао да пређем. Мисао да ћу то сад учинити испунила ме је неочекиваном радошћу. Ако то урадим, схватио сам да ћу прећи границу између себе садашњег и себе некадашњег и то ће значити да смо онај дечак и ја један исти човек. То би био истински алхемијски чин. Пошао сам полако предосећајући задовољство. Када сам скоро стигао до одредишта, приметио сам нешто чудно: пут се ширио и одлазио у десно од оног места где је раније био. А затим сам видео нови бетонски мост преко ког је сад прелазио. Стари мост стајао је стотинак метара у лево. Није се нимало променио, само су делићи пута испред њега били порушени, те се с обе стране завршавао у пустоши. То је био добар одговор.

Али имам претпоставку да Лета није река у коју ступамо после смрти, већ река којом сплаваримо током живота. Мост нам је под ногама. Али постоје ли обале? Не сећам се границе по којој идем. Не видим границу којој се приближавам. Може ли се рећи да идем однекуд или некуд? Ипак, теши ме сличност живота са шетњом по мосту, за који сам изгубио наду да ћу прећи. Уствари, некад мислим да у животу нисам радио ништа друго, већ само мерио корацима онај део који је висио у пустоши – мост који сам толико желео да пређем.

С руског превео Стефан Милошевић

О ПИСЦУ

Виктор Пељевин је рођен 22. новембра 1962. године у Москви. Један је од најзначајнијих савремених руских писаца. Његова прва прича Чаробњак Игнат и људи објављена је 1989. године, а у следеће три године његове приче су се појављивале у разним магазинима. Године 1992. изашла је његова збирка прича за коју је добио прву награду.

Књиге Пељевина (а објавио их је преко петнаест) су преведене на све основне светске језике, укључујући јапански и кинески.

Објављено у Суштини поетике – Број 23, 3. новембар 2015.