Suština poetike – Broj 73

Reč urednika

Život je pun čudesa. Jedno od njih je nastajanje i trajanje ovog časopisa. O tom razvojnom putu sam mnogo puta pisao i oni koje Suština poetike zanima znaju to. Za one druge, možda je ta priča i nezanimljiva i neću je ponavljati. Zašto se onda uopšte i osvrćem na to? Svako čudo za tri dana, kaže narodna izreka, a naše traje skoro devet. Sve što se rodi mora i da umre, sve što ima početak ima i svoj kraj.

Nisam još sasvim siguran, ali možda je ovo kraj Suštine poetike. Umori se čovek radeći, posebno ako želi da se drži nivo s namerom da iz broja u broj izgledamo bolji, snažniji, vredniji. Umori se od sebe, od svakodnevice od koje zavisi, umori se od ljudi kojima je lični interes iznad svega. Umori se od društvenih prilika koje mu, ne da ne pomažu u očuvanju jezika, pisma, kulture, već odmažu nametanjem nekih nebuloznih obaveza. E, od svega toga, za ovih nepunih devet godina, lično sam se jako umorio.

Znam, mnogi će biti razočarani, jer im je Suština poetike bila skoro jedina šansa da svoje dobro i kvalitetno pisanje predstave široj čitalačkoj publici. Biće im žao. Žao je i meni i ne donosim ovu odluku na prečac, mada, zbog već pomenutih dobrih pesnika i pisaca koji, od zatvorenog elitističkog kruga, nemaju gde objaviti svoje radove, moja odluka nije stoprocentno konačna. Ali…

Ako donesem konačnu odluku o prestanku rada na časopisu, Suština poetike će sporadično na sajtu (www.knjizevnicasopis.com) objaviti poneki od vaših radova, ali bez rokova, bez obavezivanja…

„Ko zna? Ah, niko, niko ništa ne zna, krhko je znanje…“

Anđelko Zablaćanski,
urednik