Суштина поетике – Број 73

Реч уредника

Живот је пун чудеса. Једно од њих је настајање и трајање овог часописа. О том развојном путу сам много пута писао и они које Суштина поетике занима знају то. За оне друге, можда је та прича и незанимљива и нећу је понављати. Зашто се онда уопште и осврћем на то? Свако чудо за три дана, каже народна изрека, а наше траје скоро девет. Све што се роди мора и да умре, све што има почетак има и свој крај.

Нисам још сасвим сигуран, али можда је ово крај Суштине поетике. Умори се човек радећи, посебно ако жели да се држи ниво с намером да из броја у број изгледамо бољи, снажнији, вреднији. Умори се од себе, од свакодневице од које зависи, умори се од људи којима је лични интерес изнад свега. Умори се од друштвених прилика које му, не да не помажу у очувању језика, писма, културе, већ одмажу наметањем неких небулозних обавеза. Е, од свега тога, за ових непуних девет година, лично сам се јако уморио.

Знам, многи ће бити разочарани, јер им је Суштина поетике била скоро једина шанса да своје добро и квалитетно писање представе широј читалачкој публици. Биће им жао. Жао је и мени и не доносим ову одлуку на пречац, мада, због већ поменутих добрих песника и писаца који, од затвореног елитистичког круга, немају где објавити своје радове, моја одлука није стопроцентно коначна. Али…

Ако донесем коначну одлуку о престанку рада на часопису, Суштина поетике ће спорадично на сајту (www.књизевницасопис.цом) објавити понеки од ваших радова, али без рокова, без обавезивања…

„Ко зна? Ах, нико, нико ништа не зна, крхко је знање…“

Анђелко Заблаћански,
уредник