Stefan Simonović – Stranac

Bio je sin gospođe Mladenović, iz stare i ugledne beogradske porodice. Živeli su u kući braon boje, sa večito spuštenim roletnama. Komšiluk ga je pamtio kao nasmejanog dečaka koji malo govori, ali sa jednom ružnom navikom. Voleo je da hoda sredinom puta, sa slušalicama na ušima iz kojih bi izbijala klasična muzika. Bezbroj puta su vozači vikali na njega i psovali ga, ali on nije obraćao previše pažnje. Sklonio bi se u stranu, pa se vratio.

U svojoj dvadeset prvoj godini, Srđan je upisao Muzičku Akademiju u Beču. Kako to inače biva, život se nije otvarao onako kako je zamislio. Naučio je da komponuje, čak su ga nazivali  dobrim, perspektivnim, ali one ključne, delikatne nijanse koje kompozitora čine jedinstvenim ostajale su sakrivene u njegovoj glavi.

Kroz vekove unazad, Beč je poznat upravo po solidarnim umetnicima koji podržavaju jedni druge, neumorno se posećuju i razgovaraju o filozofiji koja stoji iza dela kojima prisustvuju. Stvorila se mala grupa. Imali su dogovor da skoro svake večeri odu kod jednog od njih, naizmenično, na mali koncert, projekciju ili izložbu. Jedne večeri, došao je red na njega da pokaže svoje veštine.

Srđan je to veče presedeo u ćošku i vrlo malo govorio. Posmatrao je ljude svojim iskolačenim plavim očima. Gudački kvartet, sastavljen od njegovih kolega sa Akademije, izvodio je nekoliko njegovih dela. Pažljivo je slušao komentare nadajući se da ga niko neće primetiti. Muzika mu je zvučala nekako nedovršeno, nezaokruženo. Svaki takt bi ga podsećao da ne može iz sebe da izvuče onu srž.

Hteo je da se uključi u razgovor, ali nikako nije mogao. Bio je previše uzbuđen da bi mogao da vodi smislenu, povezanu diskusiju. Kada bi pokušao, sopstveni glas bi mu zvučao kao muzika čiji je autor – sve je tu, sem suštine. Krupni komplimenti mu nisu značili jer niko nije osetio ono što je osećao on dok je stvarao. Za njega je muzika bila alat za veran prenos osećanja. Harmonije, prelazi, male borbe instrumenata, ništa nisu razumeli. Sve je bilo tako suptilno.

Što je veći broj ljudi čuo njegove radove, to bi više sumnjao u sopstveni um. Utisci su svakog dana bili sve dalji od onog što je on zamislio. Prilazeći kraju svog školovanja, prestao je da predstavlja svoja dela. Kompozicije su slušali samo oni koji su morali, profesori sa Akademije. Počeo je da se povlači u sebe, sve se manje smejao. Bilo mu je dosta poseta za ceo život, iako su ga na početku motivisale da od recitala do recitala piše nove kompozicije I prepravlja stare, ali ništa se nije menjalo. Ljudi mu više nisu trebali.

Svojom brzom maštom ih je nadomestio svojim ljudima kojima bi objašnjavao bez ustezanja sve ono što nije mogao realnom svetu. Njegov stan su počeli da naseljavaju duhovi, spremni da razumeju i saslušaju. Osetljivi, plavooki dečak iz Beograda je bio totalni egoista, kao i sva deca. Nije želeo prijatelje zbog prostog razloga njihovog postojanja, već je želeo istomišljenike, poslušnike, sluge. Među njima bi uvek bio iskren, direktan i pun samopouzdanja. Naravno, puštao bi ih da govore, imaju svoja mišljenja, ali Srđan je uvek govorio poslednji i uvek bi bio u pravu.

Rano popodne tog Badnjeg dana je izvuklo ljude iz kuća. Gurajući se kroz gužvu, Srđan se dokopao odavno isplaniranog mesta za zasedu. Dok je gledao u ljude na ulici, čija lica su obasjavala svetla reklama koja nude najviše i najbolje od života, za samo nekoliko desetina, stotina ili hiljada evra, pitao se da li uzalud čeka svoju Lenu? Nije voleo kada mu previše pitanja prolazi kroz glavu. Nije valjda da se onaj Poljak nije vratio kući? Nije se ni trudio da sazna ime svog konkurenta. Dušu ništa ne može da uznemiri kao potencijalni strah za gubljenjem potencijalnog dobra.

Srđanu Mladenoviću je prvi put palo na pamet da je postao usamljen. Razmišljao je čak i da prekine studije, ali nije mogao da osmisli nikakav bolji plan za svoj život. Hvatao se u koštac sa prvim mislima koje određuju muškarca, a ne dečaka. Prvi put se osetio staro i malo umorno, ali je to osećanje pripisao gužvi i kupoholičarskoj groznici. Čekao je da, kao slučajno, sretne svoju Poljakinju.

Dođe vreme u životu svakog dečaka kada se osvrne i pogleda na sve što je uradio. Nekada je to smrt nekog bliskog, kraj jednog dela školovanja, zalečena i nikad prežaljena ljubav ili prvi posao. Taj prvi osvrt obeležava odrastanje u muškarca. Tako nešto Srđan nikad nije mogao da izvede. Pitao se šta će od njega biti u budućnosti. Prošlost je bila toliko ispunjena maštom da nije mogao da oseti ništa drugo sem nostalgije. Duhovi starosti su se ušunjali u njega I pitali ga za mišljenje o ograničenjima života. Stao je ispod drveta. Prvi put je osetio da mora da razmišlja ukopan u mestu. Do sada je o svemu mogao da misli tokom svojih omiljenih, dugih šetnji. Do pre samo neki dan bio je siguran šta i kako želi, a ispred njega je bio jasno iscrtan put.

U njegovoj glavi su se iscrtala i otvorila vrata realnosti, kroz koje su marširali bezbrojni ljudi sa svojim novcem, obavezama, poslovima, planovima, kreditima, letovanjima, decom. Prolazeći kroz Srđanovu glavu, ostavljali su u njemu tragove sofisticirane tuge. Među njima se osećao kao list na vetru. Počeo je da se plaši da će živeti i umreti u nesigurnosti, što ga je posebno nerviralo jer bi sa tim strahom odlepršala  koncentracija. Kao da su svi oko njega počeli da mu banditski otimaju pažnju sa cilja. Plašio se svakoga ko je uverljivo tvrdio da sudbina postoji. Osećao je da je jedan život, taj njegov, toliko kratak da ga možda nije vredno ni živeti ni truditi se oko istog, pogotovo ako sudbina zaista  postoji. Da li bi prepuštenost dešavanjima bio pravi test za izmamljivanje predodređenosti?

Očajnički je želeo da priđe nekom živom biću. Dani su prolazili, a njegovu sobu, um i telo je sve češće posećivala požuda. Noću bi ga hvatale čudne groznice, vatra iznutra bi ga pekla i držala budnim. Okrenuo se ka devojci koja je stalno sedela do njega na predavanjima kontrapunkta – Poljakinji Leni. Uvek je bio svestan nje, ali nije imao hrabrosti da povuče prvi potez. Želeo je da ga shvati kao muškarca, a i sam je bežao od te zamisli. Da li je baš ona upravo ta promena koja će njega načiniti boljim? Kao i svi dečaci, želeo je, umesto da bude muškarac.

Što se Lene tiče, i ona je prolazila kroz promenu. Osećala je isto što i on, samo sa ženske strane. Sudarala se sa činjenicom da više nije devojčica, ali ni žena. Za razliku od većine studenata koji su koristili svaku priliku da se vrate kućama, ona nije želela da se vraća za Poljsku čak ni za Božić. Slobodno vreme je provodila sa mladićem, Poljakom, koji je takođe studirao u Beču. Uvek dobro obučen, uredan sa manirima, bio je dobro društvo. Danju je bila srećna, ali noću bi isplivala sva tuga koju je potiskivala novcem koji joj je slao otac, direktor banke. Srđan je iskoristio Poljakovu odsutnost da priđe Leni. Znao je da mu je to jedina šansa.

Kada je skupio hrabrost, uspešno je iskoristio gužvu kao izgovor za slučajan susret. Sneg je počeo da pada. Rekla mu je da je u Poljskoj običaj da se požele želje kad padne prvi sneg. Zbunjenom Srđanu je glas zadrhtao, ali je uspeo da joj poželi da bude drukčija od svih drugih žena. Jedinstvena, svoja.

Lena se nasmejala i, mada nije bila sigurna, verovala je da je Srđan to rekao od srca. U tišini su šetali, gledajući se i crveneći od stida. U duši su bili još deca. U trenucima malodušnosti, mislio je, ako želi da ostane sa svojim zemljakom, ostaće. Kakvu razliku to njemu pravi? On je sam i to će ostati tako. Rastali su se bez reči, a poljubac u obraz nije bio strašan. Zaljubio se.

Praznici su prošli i Poljak se vratio sa novim rečima, odelima, mislima. Iako joj je prijala pažnja, toliko formalisanja je počelo da je umara, uz njegove prve pritiske za udaju. Jedne večeri, kad su se rastali, krišom je otišla u sporednu ulicu, naslonila se na drvo i nemoćno zaplakala. Otišla je Srđanu pravo na vrata. Kada joj je otvorio, gledao je bledo u nju. Nije znao šta da misli. Bio je potpuno iznenađen. Rekla je da je spremna da bude ono što joj je poželeo.

Odveo ju je na posebno mesto, da proslave uz vino. Nedaleko od Srđanovog stana, na brdu, nalazio se muzički paviljon. Mala bina, blago izdignuta, ali zapuštena. Trava je obgrlila stubove, a cela građevina je osvetljavana čudnom refleksijom grada pod njom. Tu su prostrli ćebe i počeli da piju. Lena bi mu rado prišla s leđa i zagrlila ga, ali znala je da će ga to uplašiti. Rešila je da mu nekako stavi do znanja da ga, pre svega, poštuje.

Sedeo je pored nje, pokušavajući da joj objasni svoj osećaj beznačajnosti u velikoj šemi postojanja. Njeno prisustvo i pažnja su ga osvežili, a iritiranost izazvana ljudskom površnošću je nestala. Uz njenu pomoć, počeo je da gleda na ljude oko sebe sa malo više poštovanja, a malo manje snishodljivosti. Zbog toga, počeo je da poštuje i on nju. Želeo je da je voli, da ona voli njega. Uhvatio ju je za ruku. Uzvratila mu je zagrljajem. Srđan je pokušavao svim silama da razume kakvo ga je to novo raspoloženje obuzelo. Dva neobično osetljiva bića su se u mraku držala jedno drugoga, ćutali i čekali. I sami su počeli da bivaju okupani svetlošću grada. Poljubili su se.

Nisu mogli da ispuste jedno drugo iz zagrljaja ni u povratku. Vetar je šaputao među drvećem, ali što su bliže prilazili gradu to je magija sve više nestajala. Beton je isisavao svu čarobnost ljudskog odnosa, a priroda taj odnos podržava i bogati. Ipak, bilo je izgrađeno nešto za šta su mislili da će trajati ceo život. Poštovanje je, za svega nekoliko sati, preraslo u ljubav. Očišćeni novim osećanjima, dva mlada bića su se igrala u svom novom svetu. Trčeći, Lena je slučajno saplela Srđana. Prišla mu je i pružila ruku da bi mu pomogla da se pridigne. On nikako nije mogao znati šta se odvija u njenoj glavi, ali je bio siguran u to da su oboje te večeri dobili ono što im je trebalo.

Ubrzo su se uzeli i preselili u veći stan. Diplomirali su zajedno, dobili dvoje dece, a Srđan je dobio posao u maloj privatnoj muzičkoj školi.

Tako je počela druga faza Srđanovog života. Sačekala ga je igra sa novim pravilima. Nakratko je bio vrlo ponosan na sebe u ulozi uzornog građanina. Redovno je čitao novine i glasao. Kada bi se uveče vraćao peške sa posla, što mu je bila jedina rekreacija, pokušavao je da se uklopi sa prolaznicima i da bude ponosan i dostojanstven na svoju novu domovinu. Jednom, u tramvaju, zapričao se sa čovekom do sebe. Brzo su se dotakli teme rekonstrukcije tramvajskih linija i poskupljenja karte. Bio je ponosan što je mogao da razgovara o svakodnevnim temama.

Brak je funkcionisao svega nekoliko godina. Srđan je sam stavio tačku na isti. Počeo je da oseća kako ga male bračne forme guše. Žena mu je postala dosadna, decu je osećao kao teret. Izmišljao je večernje časove van škole, za odrasle, samo da bi mogao da duže sabira misli u produženim šetnjama. Tajno je ponovo rentirao svoj studentski sobičak. Onda je dobio vest da mu je majka, gospođa Mladenović, umrla. Taj događaj je Srđana iz sveta odraslih vratio nazad u svet dečaka. Celo nasledstvo je poklonio Leni i rekao joj da više ne može da živi sa njom. Bila je ljuta, plakala je i pretila, ali je on samo bledo gledao u nju i otišao svojim putem.

U stvarnosti, njegovu ženu nije bilo mnogo briga. Mislila je da je Srđan poludeo i počela je da ga se plaši. Uzela je oba sina vratila se u Poljsku. Ubrzo se udala za uspešnog agenta za nekretnine i pronašla svoju sreću.

I tako je Srđan Mladenović ostao u Beču, među svojima. Bio je srećan. Držao je onoliko časova koliko je morao da bi opstao i niti jedan više od toga. Sve dok se nešto nije dogodilo. Bez ikakvog očiglednog povoda, Srđan je otišao nazad za Beograd. Morao je sa nekim da razgovara. Pozivao je i raspitivao se za sve svoje drugare iz škole, ali nikoga nije uspevao da pronađe. Kao da je svako želeo da zametne trag.

Jedne večeri u oktobru, kiša je stvarala bare ispod svetiljki, slivajući se sa crnog drveća. Opalo lišće je počelo da raste iz betona. Ceo grad je naglo usporio. Srđan je bio sebičan, pa se takvim poslom i bavio, pisanjem muzike. Preko hiljadu kompozicija je uredno složeno i odštampano stajalo u vitrini.

Te večeri, skoro trideset godina nakon rastanka sa Lenom, prvi put je neko kucao na vrata. Na vratima je stajao njegov sin Đorđe. Kako ga je pronašao, nije mogao ni da pretpostavi. Visokih zalizaka i grubog izgleda, kršan, kao da nije bio njegov sin. Tražio je da čuje isto ono što traži  svako napušteno dete. Odgovor na ,,Zašto?”. Nepun sat, skoro do ponoći su sedeli u tišini dok se Srđan nije nakanio da govori. Držao je glavu naslonjenu na prozor.

Govorio je o Leni, Đorđevoj majci, koja ga je jedina posećivala kad je sve prijatelje oterao. Jednog dana je došla sa violinom u rukama. Samo u njenoj interpretaciji je sve zvučalo kao da je tu, prisutno, kompletno. Zagušljiva soba prepuna sumnje bi se raširila i provetrila dok je ona bila tu. U isto vreme ju je želeo  što bliže i što dalje od sebe. Bila je jedina osoba kojoj je ispričao sve što je mislio, osećao i želeo. Želeo je da ćuti, ali nije mogao. Euforija pred razumevanjem se ne može zaustaviti. Pred sam rastanak, želeo je sve više da je naljuti, da sama ode i nikad se ne vrati.

Srđan je pogledao u Đorđa svojim dečijim, plavim očima, ali kada se uspravio, izgledao je bar deset godina starije. Kiša koja se slivala niz Đorđev kaput, uz jedva čujne udarce kapi u propali parket, podsećala ga je da nastavi da govori. Glas mu je uzdrhtao od uzbuđenja.

Jedne noći mu je postala muka od tolikog razumevanja. Želeo je da je natera da shvati zašto mu je ta studentska soba toliko važna. Zašto je on baš u tom iznajmljenom kvadratu toliko veliki, zašto je samo tu mogao da stvara. Koliko je sam sebi bio važan. Govorio joj je iznova i iznova. Odjednom, sve se raspalo. Pogledala ga je kao da ga je stvarno razumela. Možda je sve vreme i razumela, a pretvarala se, ili ignorisala, misleći da će proći, otići, nestati. Bio je besan na tu misao i nije mogao da je izdrži. U isto vreme je želeo da ga razume, ali i da ga ne razume. Da li se genijalnost ogleda u držanju i razumevanju dve potpuno različite misli u glavi, a da se ne poludi? Ako bi ga razumela i shvatila sve tajne, on bi bio potopljen, zauvek, u mrak svojih neispunjenih očekivanja. Ali nije znao zašto je to tako.

Đorđe je tek tad primetio da se nalaze u skučenoj beogradskoj garsonjeri, koja je osvetljena svega jednom lampom u sredini sobe. Srđan se sručio nazad na stolicu, tražio da ode i da je dovoljno čuo. Mislio je da će mu biti lakše kad se otvori i da će Đorđe nešto od njega naučiti, ali je video da se prevario.

Đorđe je odmahnuo glavom i tražio da se ne zaustavlja nego da ispriča sve do kraja. Bio je strpljiv, tačno onako kako ga je Srđan pamtio iz najranijeg detinjstva. Lepo je kad se dobre stvari nikad ne promene. Gledali su pustu ulicu pod sobom. Otac  i sin za koje niko nikad ne bi ni pretpostavio da su to bili. Pitao je za svog drugog sina, Aleksandra, ali Đorđe nije hteo da mu odgovori dok ne dobije odgovore zbog kojih je  došao.

Dečački glas u telu starca je nastavio. Psovao ju je, govorio grube i užasne stvari. Naredio je da ode i nikad se više ne vrati. Prvo se pravila da ga ne razume. Možda je nervozan, umoran. Čak mu je predložila da pokušaju zajedno da komponuju za filmove, pronađu poznanstva među rediteljima, producentima. Nije pomoglo. Sebičnost je pobedila, crna rupa je gutala sve pred sobom. Vikao je i udarao nogom o pod. Dete, a zlo. Cela zgrada je odzvanjala. Nikad više nije želeo da je vidi, a posle svega što je rekao, bio je siguran da će se tako sve i odigrati.

Srđan je izdahnuo, glas mu se izlomio i mahao je glavom. Tiho i tužno je rekao da je otišla, a sa njom i svi njegovi imaginarni prijatelji, sa svim što je ikad bio. Đorđe se okrenuo, na kratko izašao iz stana, bez reči, pritvarajući vrata, zgrožen predstavom. Zar je moguće da mu je to otac? Kad je opet ulazio, mogao je samo da čuje tiho zanovetanje. Izgledalo je da smrt dolazi.

Želeo je da mu pokaže da ume da bude fer, što Srđan kao otac nikad nije umeo. Govorio mu je da je Lena svima pričala da im je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Đorđe je izgledao onako kako je Srđan sebi nekada davno želeo da izgleda, mlado, uspešno, poželjno i entuzijastično. Srđanu je konačno došlo u glavu da je živeo kao kukavica.

Đorđe uopšte nije bio umetnička duša, nije povukao ni na oca ni na majku. Škola mu nije išla, bio je vrlo direktan. Često se tukao. Zbog toga su ga čim pre poslali na pekarski zanat. Voleo je da bere šumske jagode, lovi zečeve i puši lulu. Drugi sin, Aleksandar, koji nije nikad ni želeo da ga upozna niti bilo šta zna o njemu je postao uspešan novinar koji priprema prvi roman.

Đorđe nije mogao da izdrži a da ne pita još jedno pitanje. ,,Da li je vredelo? Brak i sve to.”  Nije čekao odgovor, već odmah ustao i počeo da šeta od ćoška do ćoška, kao da je u ringu. I Srđan je ustao, niži za glavu od svog sina, koji mu je stavio ruke na ramena, pokušavajući da dobije odgovor. Nije bio siguran da li želi da ga zagrli ili da mu pripreti. Sopstveni sin ga je pitao za savet. Njegova devojka je ostala trudna i zna da bi svi rekli da se odmah uzmu. Srđan je bio potpuno zbunjen, ne znajući da li je iskren ili ga provocira. Toliko godina je proveo u svom svetu da više nije bio siguran gde su granice. Sve je postalo velika pozornica.

Nije želeo da ignoriše pitanje, ali nije znao kako da odgovori. Do sad je uvek bilo obrnuto – znao bi odgovor, ali nije mislio da je iko zaslužio da ga čuje. Rukovao se sa Đorđem, a suze su mu zasijale u očima. Znao je da na tu temu može da mu kaže samo jednu stvar, istu kao svi drugi, ali ono što je zaista mislio nije nikako mogao da izusti.

Bilo je pola pet izjutra. Đorđe mu je pričao kako bi, svaki put kad bi podigao pogled, oko sebe video prelepu prirodu, ali mu u poslednje vreme čudne misli kolaju glavom. Zamišlja kako udara pesnicama u stomak sopstvenu trudnu ženu ili kako viče nasred grada punog zaleđenih prolaznika. Da li je baš to nasledio od svog oca? Rad od jutra do mraka, par sati televizije, a vikendom kupovina i to je sve čime bi trebalo da bude zadovoljan u životu. Deca dolaze po inerciji. Pa, zar to nije identična stvar koju i sam čini, a zbog koje upravo okrivljuje oca?

Srđan je obukao svoj pocepani kaput. Ni on svog oca nikada nije upoznao, niti pitao, niti čuo šta se sa njim desilo. Da li je moguće da je ovo sav napredak kroz jednu generaciju? Da ga sin mrzi? Šta li je sledeće, ako uopšte bude bilo unuka, čukununuka?

Odveo je Đorđa na livadu da posmatraju izlazak sunca. Od tihog prostranstva, sve se pretvorilo u talase besa i ludila. Srđan je potrčao i vikao iz sveg glasa, toliko da se čak i sam uplašio svoje sopstvenosti. Protestovao je protiv svakog oblika života. S svega onoga što ga korumpira i kvari. Ridao je u prazno, vičući da Leni ništa nije obećao, niti ona njemu. Brak su sami izmislili idealizovajući svoje životne puteve. Zašto bi iko morao da plati grešku za malo slabosti kad su bili usamljeni? Zašto baš njihova deca, Đorđe i Aleksandar? Nije želeo da mu se sopstveni sin pretvori u nasilnika, ali ništa nije mogao da uradi povodom toga.

Srđan je trčao na sve strane kao manijak, sapleo se i pao. Sve je teže disao, a kroz glavu su mu prolazile misli koje ga nisu posećivale godinama. Kako je mogao da se odrekne pokušaja da postane najveći filmski kompozitor ikada, makar završio kao beskućnik u Londonu? Setio se venčanja sa Lenom i rođenja oba sina. Konačno je izrekao da je sve bila samo slučajnost i slabost. Nije to želeo. Ništa od toga.

Svetlost se proširivala livadom ispred njih. Srđan je sam ustao i nastavio da trči. Đorđe je zapalio svoju lulu i pratio ga pogledom. Likovao je pred očevim ludilom, kao da nikakav drugi odgovor nije očekivao. Osećao se kao pobednik zbog toga što mu je otac rekao istinu za koju je znao da mu se neće dopasti. U međuvremenu, Srđan je nestao u poljima suncokreta. Možda mu je baš tamo svanulo.