Никола Трифић – Чујете ли ме

ISSN 2334-9417 (Online)

ПЕСМА НА ГРОБУ ПАЛОГ ДРУГА

Опрости, али заборавићу те.
Прогнаћу те из својих мисли,
из своје душе;
Истиснућу те као трн
који се погано увукао под кожу,
и који где код да кренеш боде и боли.
Памтиће те само срце;
Тај аутономни и независни орган,
одметнут од здравог разума
са вечито својом политиком,
али и оно – такво какво је, немушто и немо,
скоро па мутаво,
може једино да гута и да трпи,
да те оплакује у тишини свог јада,
док једном и само не препукне као зрела јабука
која пада на тврду земљу.




Опрости, али све ми се чини
да у твом гробу лежи моја колевка;
Шанса за ново рађање
и за нови живот –
и то баш онакав живот
какав смо некада заједно презирали.
Живот одраслих људи,
лупежа и превараната;
Живот људи са хиљаду лица –
једним за децу, другим за супругу,
трећим за љубавницу,
четвртим за подређене, петим за надређене,
и тако редом…
Живот између животарења и преживљавања
са ретким тренуцима иживљавања
уз скупа пића и јефтине жене.

Опрости, али тебе одједном више није било.
Мртав си – а ниси умро!?
Једноставно си ишчезао, нестао…
Можда си само уморан склопио очи;
Заспао негде преварен и сапет
у нади да ћеш се пробудити
у свету који си тако дуго будан сањао,
или да ћете пробудити она коју си сањао.

Друже мој, не смем да те памтим!
И веруј ми неће ми бити лако због тога.
Неће бити лако видети птице како језде небом –
а не сетити се тебе.
Чути гитару –
а не сетити се тебе.
Чути неког новог грлатог клинца
као смело узвикује реч: слобода;
Ту реч коју као да си ти измислио и увукао у речник;
Чути је, а не сетити се тебе.




Неће бити лако.
А када бих морао да те памтим,
памтио бих наша маштања,
наша одрана колена,
змајеве од папира,
оловне војнике
и оне насмејане очи – бистрих зеница,
док су још могле наивно и искрено да се смеју…
Памтио бих и оно вече поред реке
када ти пијаном прилази курва –
ти узимаш сав новац који имаш –
још и нас похарачиш – све даш њој,
а на њено питање: шта за ово желиш –
ти одговараш: желим да себи купиш једну слободну ноћ
и да уживаш у погледу на реку…
Вечерас тако лепо тече, као да пева…
Само то – рече она.
Само то – рече ти.
Будало једна.

Ти једно копиле!
Копиле храбрости која је залутала на овај свет
и у њему оставила тебе
да се босоног саплићеш о сваки камичак,
који оним зрелим и одраслим људима
неприметно остаје заглављен негде у ђоновима ципела.

Знаш: ако једном будем имао децу –
причаћу им о свему – сем о теби!
Ниси ти за људе пријатељу…
Богови ти више пристају.
Хајде:
Путуј друже… Путуј.
Нека ти је лак ветар
који те данас носи;
Чиста веро моја!
Желим ти дуг живот у твојој славној смрти.
Друже:
Била је част изгубити младост са тобом.

ЗАБЛУДА

Не замерам ти…
Ниси ти сломила ништа што већ није било сломљено;
па, састављено и залепљено,
оспособљено да полети довољно високо
да може да доживи још један пад
и тресак од тло,
праћен оним језивим звуком ломњаве крила.
Пад поред отвореног гроба;
суза која као презрена жена милује земљу
у жељи да искука још једну шансу,
док јој иза леђа негде својим путем измиче вољено небо.

Не замерам ти…
Рећи ћу ти још и хвала.
Хвала за све илузије и заблуде,
за непреспаване ноћи,
и трагом зоре, кришом,
у неком кутку између пркоса и нагона дочекана јутра.




Једном када све прође,
само ћемо заблуде и памтити.
На њих ћемо се враћати;
Само ће оне нама деловати мило и драго,
јер су само заблуде подстакнуте вером да је нешто могуће,
и да вреди.

Ко се за веру венча, од заблуде се разведе,
и чим дође себи ако имало срца има –
са новом вером пред олтар оде.
То је једини доказ да си жив,
и да си човек.

А ти? Где год да си, буди добро…
Ходај дуго;
ходај неуспела револуцијо давно заборављених снова.
Мајко нерођене среће!
Мајко празне утробе
и пуног кофера
разних летова и падова
нада и разочарања,
чипкастог доњег веша
и свих оних плишаних меда отргнутих од детињства
и угураних у свет одраслих и свирепих људи.
Ходај дуго;
сакриј очи иза тамних наочара и не мисли на мене.

Ја једно знам…
Тог дана када сам се освестио после пада
и уздигао над локвом сопствене крви,
придржавајући се за сломљена крила;
први снагу у себи искористио сам да се гласно смејем.
Смејао сам се као луд;
смејао и захваљивао Богу на паду…
Рекао сам: Боже хвала ти! Пао сам!
То значи да сам летео.
Осећај, необјашњив људима који гмижу.

ЈЕДНОЈ ЖЕНИ

Не, ти ниси стварна,
јер стварност не изгледа тако.
Стварност је бајат хлеб у гладним устима,
заливен младим ужеглим вином старог живота.

Стварност је мирис трулих трешања,
мирис бола, осећај патње;
прокужени почетак
кажњен наказном сликом свог краја.

Стварност је бич наших снова,
пуна рака покопаних жеља,
осмех и подсмех,
комедија људи и гротеска човека.

Стварност је лепа само када се угаси светло
или је месец сакрије у природној тмини…
Стварност вреди само у мраку, прекривена илузијом и маштом –
пре него што је јутро као какву курву открије
и учини да буде стварна.

Стварност је соба која свесно памти,
кауч који грешно ћути, сат који куца, време које стоји,
оно невреме тмурно и љуто што стално долази
и живот који у страху од себе ка својој супротности иде.

Стварност је бег од стварности;
став мирно пред огледалом са гомилом стида
због онога што видиш,
али и којим зрном поноса што уопште можеш да стојиш.




Стварност је полупразна чаша изнемоглог пијанца,
молебан, молитва и опело;
кров над небом на којем главе висе –
главе дрске и пргаве ћуди,
што се усудише да погледају преко.

А ти? Где си ти у тој причи?
Рекох: ти ниси стварна!
Не лажи, ниси,
јер стварност не изгледа тако.

Тебе млеко као да није дојило него заливало;
и море бујно и једро, сувог ока,
због тебе у кап се сливало.
Чак и земља горда, што као Ала све ка себи вуче,
под тобом понизно лежи,
да се ти из ње увек изнова рађаш.

Које су Рајске виле сним благим тебе сниле;
од жеђи Хада криле,
Богу на милост дале;
речи Богородице кроз уста твоја слале –
речи што су за опрост знале,
на згаришту мом пуном праха
у прах пале.

Све ми се чини да када нага уђеш у воду,
не переш се ти водом – него се вода тобом пере,
јер и она јадна од рђе грешника затрована
свој глиб би с тобом да спере.

Не причај ми о стварном, ти грофице мојих надања смелих.
Немој вечност с пролазним да делиш.
Немој о прљавом ти златног сјаја;
немој о стварном ти делу раја.

Не говори молим те,
мучи, ћути, не збори!
Пусти љубав нека у страсти сагори;
пусти живот мој мени, да ме мори;
остави смрт да се са смртником бори.

Ти стварна ниси;
а душу свега жељну је о стварном лагати лако.
Ја, ипак, знам:
стварност не изгледа тако.



РАСПРОДАЈА

Распродао бих себе због тебе;
дао бих се у бесцење, у јад, пепео и прах.
Па, кад ми жеља као ласта ка небу крене,
мењам сав свој ваздух,
за један твој дах.

Дајем боре које још немам…
Бирам смрт рану, ако се мора мрет.
Одричем се права да ходам и да сневам;
само за твоје добро,
за твој сигуран лет.

Дилеме немам.
Продаћу речи за минут тишине;
закопаћу у земљу сваку од њих.
Мењам дане за царство тмине;
проклињем себе,
благосиљам твој лик.

Чујете ли ме људи!? Распродајем се!
Даћу се и Оцу и Творцу –
и ђаволу црном, ако није међ ова два;
само да ми врате оних пар минута:
јутро, кафа, осмех, она,
и поред ње ја.



ЊОЈ

А коме ако не теби?
Којој јели да будем бор?
Пред којом иконом да црн клекнем?
Којем створу да будем створ?

За чију част да грешан страдам?
И уз сунце младо за кога да зрим?
Којем Богу да се пред нечастивим надам?
Као река без ушћа,
и изгубљени песник,
за кога мирно да течем,
коме да пишем стих?

А коме ако не теби?!
Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем –
па се сетим да још могу да полетим
и од грдног лудила још грђем дођем себи,
па, свет курвиних ћери и синова питам:
А коме ако не теби?!

Срећо моја…
Васкрсла надо у бесмртном безнађу;
жељо прежељена.
Коме?

Зар мутна вода у длан да ми спава?
И ја жедан тебе с њом да спим?
Зар са кујом неком колевку да стварам?
Зар пред колевком празном анђеле да бдим?

Реци ми…
Док ме још има,
и док све што имам узалудно тоне.
Док ме рђавог,
рђавији ломе,
реци ми мило моје:
Коме?

Коме сјајна звездо свих мрклих неба?!
Слободо од неслободних сакривена…
Ти мирна луко,
мојим бурама брањена.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ

Никола Трифић, песник


Никола Трифић, рођен је 22. маја 1989. године у Приштини. У раном детињству сели се за Ниш, где и данас живи и ради. Завршио је Правни факултет. Од 2017. године активно пише политичко-друштвене колумне за више домаћих медија.

Поезију ствара од основне, а прозу од средње школе. Добитник је неколико поетских и прозних награда, намењених превасходно неафирмисаним ауторима. Његови радови заступљени су у великом броју зборника, часописа за културу, фанзина и антологија.

Извор: Аутор