Гордана Димитријевић – Бели брег

– Хладно је! – привијала уз друга, придржавајући се дрхтавом руком.

Узалуд је све приписивала хладној јануарској ноћи и сувомразици, танком капутићу и оштром планинском ветру. Помисао да ће проћи поред тог уклетог места о којем је слушала најстрашније приче, уносила је зебњу у њено плашљиво и још увек детиње срце.

– А да пожуримо мало? – рекла је тихим испрекиданим гласом пуним немира. – Можда ће ме брзо ходање угрејати.

Прогутала је последњу реч и на тренутак стегла шаке у песнице, као да сама себи држи палчеве и куражи се да остане прибрана.

– Јеси ли чула да се на овом месту некада јављају чудне приказе људима? Мора да си чула за Бели брег? – упитао је друг сасвим немарно, као да се распитује о временској прогнози.

– Нисам чула ништа о томе – слагала је.

Његово питање следило јој је крв у жилама. Осетила је како јој језа пролази телом и подиже сваку маљу на кожи. Губила је дах, а није смела да успори.

– Мени су одавно испричали причу о човеку који се сам враћао са неке славе. Била је зима, а он је пролазио овуда, у глуво доба. Баш као и ми сад – настави он.

Мало поћутавши, додаде:

– Одједном, човек зачу музику, трубе, људске гласове. Пред њим се створише сватови и младенци. Веселили су се и пили, а песма се орила са свих страна. Побратим га поздрави и позва да им се придружи, прижајући му чутурицу са ракијом. Човек узе ракију и, како обичаји налажу, прекрсти се. У тај мах нестаде све, а он се препаде схвативши да се налази на рубу литице. У руци му беше корњача.

– Не… Ни-сам чу-ла за то – једва изусти она.

Осети слабост у мишићима, а ноге почеше да јој клецају. У тај мах, зачу се музика трубача. Избезумљена од страха, осети изненадну снагу и потрча што је могла брже. Звонило је са свих страна, све јаче и јаче.

– Проклети мобилни! – узвикну друг, покушавајући да промрзлим рукама извуче телефон из унутрашњег џепа. – Опет ми је сестра променила мелодију, само да ме друштво задиркује!

Била је предалеко да би га чула.