Gordana Dimitrijević – Beli breg

– Hladno je! – privijala uz druga, pridržavajući se drhtavom rukom.

Uzalud je sve pripisivala hladnoj januarskoj noći i suvomrazici, tankom kaputiću i oštrom planinskom vetru. Pomisao da će proći pored tog ukletog mesta o kojem je slušala najstrašnije priče, unosila je zebnju u njeno plašljivo i još uvek detinje srce.

– A da požurimo malo? – rekla je tihim isprekidanim glasom punim nemira. – Možda će me brzo hodanje ugrejati.

Progutala je poslednju reč i na trenutak stegla šake u pesnice, kao da sama sebi drži palčeve i kuraži se da ostane pribrana.

– Jesi li čula da se na ovom mestu nekada javljaju čudne prikaze ljudima? Mora da si čula za Beli breg? – upitao je drug sasvim nemarno, kao da se raspituje o vremenskoj prognozi.

– Nisam čula ništa o tome – slagala je.

Njegovo pitanje sledilo joj je krv u žilama. Osetila je kako joj jeza prolazi telom i podiže svaku malju na koži. Gubila je dah, a nije smela da uspori.

– Meni su odavno ispričali priču o čoveku koji se sam vraćao sa neke slave. Bila je zima, a on je prolazio ovuda, u gluvo doba. Baš kao i mi sad – nastavi on.

Malo poćutavši, dodade:

– Odjednom, čovek začu muziku, trube, ljudske glasove. Pred njim se stvoriše svatovi i mladenci. Veselili su se i pili, a pesma se orila sa svih strana. Pobratim ga pozdravi i pozva da im se pridruži, prižajući mu čuturicu sa rakijom. Čovek uze rakiju i, kako običaji nalažu, prekrsti se. U taj mah nestade sve, a on se prepade shvativši da se nalazi na rubu litice. U ruci mu beše kornjača.

– Ne… Ni-sam ču-la za to – jedva izusti ona.

Oseti slabost u mišićima, a noge počeše da joj klecaju. U taj mah, začu se muzika trubača. Izbezumljena od straha, oseti iznenadnu snagu i potrča što je mogla brže. Zvonilo je sa svih strana, sve jače i jače.

– Prokleti mobilni! – uzviknu drug, pokušavajući da promrzlim rukama izvuče telefon iz unutrašnjeg džepa. – Opet mi je sestra promenila melodiju, samo da me društvo zadirkuje!

Bila je predaleko da bi ga čula.