TRI BOJE
Plavo
Niko nije prošao gore
Nego ti,
Kada se delilo imanje.
Uvek te je manje.
Dva-tri za jedan.
Dok ti njega u vazduh
On tebe u rebra.
Pa si počela da se množiš
I ujedaš od preranog straha
Pa si počela da rasteš lopovskom
I penjanjem na ramena
Piramida si.
Pa ipak,
Niko opet ne prođe gore
Nego ti,
Kada se delilo znanje
Tebi tek dovoljno
A to je najmanje.
Neka si i Maks Pejn
Dimljen, jesenji i noćni
Kišni čovek
Ako se sete sete te se
Ako se ne sete
Biće od tebe nešto
Sirovina si za seriju
Kondenzovaće te za film.
Niko nikako gore
Kada se delilo znamenje
Pootimali ti sve zeleni.
Narod voli samo onog
Neprijatelja, preko kapije.
Na sebe se davno navikao.
Teško pobeđenima.
I niko jeftiniji!
Čak ni u vicevima.
Nema te u slikama.
Neće te poezija.
Teška si valuta.
A rasipaju se tobom
i kurta i murta.
Nigde te manje
Nego tamo,
Gde cvetaš po glavi stanovnika
Gde te umnožavaju za blagostanje
Za fer, za jedan na jedan.
Svako svog tebe
Svakome svoga dati
Svako da bude svoj ti.
Jer, šta je leglo leglo je
Betonirali te dosta
I šta svetli svetli
Ne treba ni raskrsnica
Gde je god moglo
Zakačili ti plavo oko
I počupali ti uši
I zasadili ih po etru.
Kada poljubim ženu
Da li svi leptirići na mreži?
Da li se bar ti još zacrveniš?
Bar ti mi, ti.
Ostalo te još
Za po ogledalo.
Pa da se najzad
Jedno u drugom izgubimo.
Gde si sad ti?
Belo
Šetaju se i kafenišu
Zbijaju se svu noć uvis
Tapkajući jedan drugim
Sviću
Kamenjeni
Tope se, vertikalni
Zagrljajem istom stogu
Tuđoj muci jer je i njihova
Svojoj mani jer je i onoga
I čestitaju sebi u drugom
I ljube sebe u bližnjem
Svakoga dana i ja isto
Bez pitanja oko glave kao oreol:
Ko će mene razumeti?
Crveno
Izgledao je, celo veče, nevino.
Kleo se, da nikada ne bi, nikakvo zlo,
svome kumu učinio.
Da kum može, i ovo, i ono, i to, zato,
što ništa nije tek tako dato, tek onako.
Bio je ubedljiv.
I zaista, ovaj je kum, njegov, dosta niži,
bio pošteđen,
i pored sve prljavštine, koje su,
uveravao me je, taj drugi, samo,
trenutne i blesave, čak, blistave –
taj kum, cenjeni, otišao je prvi,
i to naglo, bez pozdrava,
kamoli objašnjenja, ljut.
Otišao je kao što bi otišao Bog,
svojevremeno.
A ovaj, što je ostao, odjednom,
potukao bi se do mrtvog imena!
Videlo mu se to na onom širokom klizavom čelu.
Samo da je još imao koga da nađe,
ko bi mu rekao, ma šta,
makar, bilo šta,
za bilo koga.
[1] Prema motivima filmske trilogije:
Tri boje, Kšištof Kišlovski
POST
1.
Prvi put postivši, mator,
dvadeset i neke jeseni i zime
u ličnoj karti sa čipom,
brojkama, mutnim licem.
Nepričešćen, nesoj,
ne samo u svoje obično ime
već i za neke komuniste
bez kojih nema ni mene.
Trideset i tri dana nanizao sam
u neporuženom dostojanstvu čina.
Trideset i trećeg, nekud, svečan:
otpustih žeđ, glad i oca i sina.
Kao poraženi kockar, tada sam
pojačao ulog sa tri dana samo vode.
Nije to bila kazna nego mašina:
voz, točak – jedan propušten vagon ako se
bržim korakom kroz druge zadobije;
jedan izgubljen krug – nisam poražen
kad dođe broj koji sve uloge pokrije.
Tri gladna dana mehaničke progresije.
Kako se samo bistrila u meni lakoća
i kamenila u stomaku voda. Mišljah:
drhtim od savršenstva (ne samo mog),
jedan list sam koji je jedna misao,
jedna uspela nerazumljiva namera božja.
Malo mi namera kada je već ja.
Malo mi strujanje Njegovog blaga
i oči širom nauljene, izmasirane.
Bio sam tog dana član nekog žirija.
Odjednom, sve te reči, umorile me.
Umalo nisam pao, bez snage, bez čula,
niti ikada da sam bio tako dalek.
Govorilo mi se, a nisam mogao da čujem.
Prikupih poslednje rite fanatizma,
nad zemljom, bez oslonca, do pekare,
do prvog rafa, u kom ugledah Boga.
2.
Taj mrtvi san želuca, i posna pašteta:
da li do kraja sad kod božićne pesme?
Nisam nikada prezreo šta se ne sme,
ma, i najčudnijoj ljubavi ovog sveta
ne bih oduzeo moć greške, pa ni greha.
Neka ludost je možda seme nasušnog početka.
Kako sam samo prekoren i ispran sa stepeništa! –
Nikad još takve mržnje bez takvog sveštenika.
3.
I prođe me grč tesnog partnerstva.
Otpustih strah od anatema i prokletstva.
Trideset i tri dana nanizao sam
u razoružanom dostojanstvu čina.
Raspojasana jedna, fina: grickao sam je.
I nisam pustio glad da kipi i prelije.
Popio sam i malo vina. Bio sam ljutit.
Posekao sam i bockao dve-tri vrste sira.
Nema mira. I nema sudbine i niza.
Samo kost, krv, meso i plodovi mora
i plodovi zemlje i čudesa beslovesna.
Milioni bogova i jednaka, nema, čuda.
Prekršiv pravila posta, ostah bez glasa.
Već sutradan, dakle, ostah bez moći.
Kao nekada, samo, sad, težak, da riljam
po grlu zapuštenom ili da ćutim
i jurcam opet za nebom na novoj gladi.
Majka mi doturila specijalne oriblete
koje koriste glumci, pevači i političari.
Niko mi nije još uzeo moć da pišem.
I kao nekada, ohol, sa tri dana česme,
noćas bih da pišem, bahat, tri pesme.
I nema mira. Niko mi neće oteti moć
da ne utrnem u dva-tri dodira. I još!
O PESNIKU
Nenad Obradović, rođen u Kragujevcu 1991. godine. Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Piše poeziju i prozu. Objavljuje u periodici. Objavio knjige pozije: Nesite legende (2020), Šarada (2020), obe u izdanju izdavačke kuće Poetikum, Kraljevo.
Trenutno živi i radi u Pančevu.
Izvor: Autor