Sanja Živković – Tačka ukrštanja – Kritika

Interesovanje za priču o Romeu i Juliji, ne jenjava od trenutka nastanka istoimene Šekspirove drame do danas. Mnogi autori su u svojim delima pokušali da razreše misteriju u kojoj meri je priča o dvoje tragičnih junaka istinita, a bilo je i onih koji su se trudili da situaciju sagledaju iz drugog ugla i priču završe na drugačiji način. Knjiga Glena Diksona „Julijin odgovor“ ne pokušava ništa od navedenog, a otkriva mnogo toga.

Autor već naslovnom sintagmom postavlja pred čitaoce izazov da otkriju ko je Julija i na koja pitanja ona može odgovoriti. Time oni postaju istraživači, pred koje stalno iskrsavaju nova pitanja i enigme koje treba razrešiti. Roman ima tri narativna nivoa, koja se zbog svoje složenosti mogu dalje razviti u tri zasebna dela. U njima postoji i poigravanje vremenskim tokovima, koja se povremeno ukrste, te je na čitaocu da odredi o kojem od njih je u datom trenutku reč. Ako pomenute nivoe posmatramo kao koncentrične krugove, mogli bismo reći da se fabularni tok kreće najpre od spolja ka unutra, a zatim vraća u suprotnom smeru. U prvom i najobimnijem Dikson vodi čitaoce u književnoturistički obilazak znamenitosti Verone, koje su u vezi sa Šekspirovom tragedijom. Tako saznajemo kako izgledaju Julijina kuća, čuveni balkon, bista, grob, ali i kako do njih doći. Takođe, na podroban način se objašnjava ko su Julijine sekretarice, kako one održavaju komunikaciju sa ljudima širom sveta u ime tragične junakinje i koje svečanosti održavaju njoj u čast. Posebno je interesantno što su pisma koja se pominju autentična sa izmenjenim imenima autora i mestima odakle dolaze, te čitaoci postaju deo Julijinih sekretarica, čime ovo delo prevazilazi svoje okvire.

Što se vremena tiče u ovom nivou radnja konstantno teče u sadašnjosti, sve do jedne tačke kada se ukršta sa prošlošću, potire je i započinje budućnost. Tačka ukrštanja je trenutak kada se u životu glavnog junaka pojavljuje nova ljubav, koja u potpunosti potire staru. Naime, time dolazimo do drugog nivoa, koji se odnosi na Glenov emotivni život, a koji se grana u dva dela, i to: prvi, koji se odnosi na prošlost ispunjenu neuzvraćenom ljubavi od strane Kler i bolnu izdaju, i drugi, kada u junakov život ulazi Dezire i pokazuje mu šta ljubav uistinu jeste. Treći, ali ne manje važan nivo rasvetljava Glena kao profesora, ističući njegov pedagoški metod pri predavanju drame „Romeo i Julija“. S obzirom na to da su u njemu opisane stvarne situacije i problemi sa kojima se predavači sreću, može se smatrati i nekom vrstom vodiča u nastavnom procesu. Ovo delo izašlo je iz okvira fikcije činjenicom da se, kako je i sam Dikson na kraju napomenuo, većina stvari njemu zaista dogodila,  kao i da gotovo svi likovi koji se pominju zaista postoje. Takođe, postupkom da ne sakrije sebe iza drugog imena, već da se u potpunosti razotkrije dodatno  ga je približio čitaocima, a priču učinio „življom“.




Sve navedeno samo je delić onoga što se čitanjem romana može otkriti. Dikson je u njemu pokazao izuzetnu sposobnost da navede čitaoce na dalja istraživanja i bavljenje pričom o tragičnoj ljubavi i Veroni. Baveći se Romeom i Julijom na drugačiji način od ostalih autora pokazao je da toliko puta proučavana priča i dalje može biti izvor nečeg novog. Takođe, Glen je pokrenuo i mnoga pitanja koja se tiču tragičnosti ljudskih sudbina, a sve u cilju da se dođe do odgovora da li i u kojoj meri čovek upravlja svojom sudbinom.