Sanja Živković – O romanu Špijunka Paula Koelja

Roman Špijunka Paula Koelja po mnogo čemu je zanimljiv i drugačiji od svega što je ovaj autor napisao. Naime, on na interesantan način prati život najčuvenije špijunke i umetnice slobodnog duha, Mata Hari, koristeći najupečatljivije momente iz njenog života. Takođe, on se poigrava često hodajući po tankoj žici između istorije i fikcije, stvarnog i nestvarnog, onoga što se čita i onoga što se učitava. No, krenimo redom.

Prvo Koeljovo poigravanje dešava se na planu strukture, s obzirom na to da je roman podeljen na tri dela, i to: prolog, u kom je prikazan trenutak špijunkine smrti, pisma koje je pisala advokatu, dr Klineu, njegovi odgovori i epilog, u kojem saznajemo ono što se dogodilo sa njenim posmrtnim ostacima. Za razliku od druga dva, koja imaju lirskih momenta, poslednji je toga oslobođen i čini se da bi se mogao posmatrati kao čist istorijski dodatak. No, iako je tako, priča bi bez njega bila nepotpuna i nezaokružena.

Drugo poigravanje dešava se na planu tretiranja istorijskih činjenica u vezi sa Mata Hari. Ono se  može pratiti na tri nivoa, i to: istorijske činjenice koje su prenete dosledno; istorijski momenti dati kroz prizmu fiktivnog i delovi koje istorija nije potvrdila, a koji su mogući. U prvu grupu spadaju datumi rođenja, smrti, imena roditelja, muža, njeno špijunsko ime H 21 i sl. Drugi nivo zauzima najveći deo romana i u njemu se Koeljo pojavljuje kao ono što jeste – pisac. Tako je trenutak njenog odlaska od kuće zbog očevog bankrotstva dat kroz emotivnu epizodu u kojoj majka daje ćerki seme lale, što ima za cilj da je uvek seća na rodnu Holandiju. Pored toga, pomenuti postupak prerasta u simbol, s obzirom na to da će ona od tog trenutka u njoj proklijati seme neke nove osobe, koja će kasnije sebi dodeliti i novo ime, te će Margareta Zele postati Mata Hari. Istorija ne beleži podatak da je bila silovana od strane direktora škole, kao ni da je u braku teško živela i bila maltretirana. Koeljo o tome piše toliko upečatljivo da čitalac nema razloga da sumnja da se to dogodilo na način na koji je i opisano. U epizodi prikaza lošeg bračnog života služi se sistemom ogledala ili preslikavanja, te uvodi bračni par naizgled srećan, a zapravo toliko loš da žena pred svima izvršava samoubistvo. Čini se da je autor toliko proniknuo u lik Mata Hari da je naslutio da se tako nešto moralo dogoditi i nagnati junakinju na buduće poteze. Dok je istorija vidi kao kurtizanu koja prodaje nagotu svog tela za novac, Koeljo je sagledava prvenstveno kao umetnicu i plesačicu. Naime, on ni u jednom momentu ne prenebregava njene veze zarad interesa, ali u prvi plan stavlja utiske koje izazivala kod publike, kao i želju drugih plesačica da budu kao ona. Štaviše, njena moć na sceni bila je tolika da je uspela da zavede Franca Olafa, koji se  zaljubio samo gledajući njene nastupe, a koji će u Koeljevom delu bitno odrediti njenu sudbinu, dok  istorija ove podatke ne beleži. Susret sa francuskim i nemačkim čelnim ljudima obaveštajnih službi prikazan je tako da se iz njih može jasno formirati lik žene, koja je, čini se, olako upala u mrežu zaraćenih strana, bez mogućnosti da iz toga izađe nepovređena. Postoje podaci da je bila zaljubljena u 18 godina mlađeg ruskog kapetana Vadima, ali u romanu se podcrtava njegova surovost, odricanje od Mata Hari i njena tuga. Sa tim u vezi je i najemotivniji momenat u delu u kojem će se junakinja razotkriti kao žena koja istinski voli i to preko priče o zalud stradalom slavuju. Kada je reč o nivou koji se odnosi na ono što istorija ne beleži, ali se moglo dogoditi, prvenstveno se misli na susrete koje je imala sa Pikasom, koji joj se nije dopao i Modiljanijem, koji jeste, kao i na poznanstvo sa Frojdom.

Treće poigravanje, beleži se na polju formiranja Mata Harinog lika, koji se može podeliti na tri faze, omeđene promenom imena, kao oznaka promene identiteta. Tako postoji period u kojem živi i ponaša se kao Margarita, zatim kao Mata Hari, pa kao H 21, da bi na kraju ostala ogoljena i praktično bezimena kao još jedna žrtva smrtne kazne, koja se ne libi da pogleda smrti u oči.

Iz svega navednog možemo zaključiti da je Koeljo rečima naslikao portret žene za koju su svi čuli, mnogi pisali, a o kojoj se uistinu malo zna. On je na svojevrstan način pokušao da rekonstruiše istorijska saznanja, i da imenu Mata Hari pored, za nju, stalnog epiteta špijunka pridruži i nekoliko drugih odredbi. Takođe, svojim delom podstaknuće čitaoce na razmišljanje, pozivajući ih da tragaju za ličnim istorijama ljudi koje zvanična istorija beleži, a koje lebde negde tamo.