Sanja Živković – Katarza kroz tragediju

Pojam tragedije (gr.τραγῳδία), danas se definiše, kao jedna od dve dramske vrste, u kojoj je kroz trijumf i stradanje protagoniste data paradoksalna slika ljudske sudbine. Nastanak tragedije vezuje se za staru Grčku ( 6. vek pre n. e.), dok je u Rimu negovana više kao književni nego pozorišni oblik, od strane Seneke. S tim u vezi, danas se tumači i pojam Antičke tragedije, koji je kao termin uveden u Atini (6/5 v. pre n. e.), a obeležavao je svaku predstavu koja je prikazivana prilikom nadmetanja dramskih pesnika, o prazniku Velikih Dionisija, a nije bila – satirska igra. Ona nije podrazumevala obavezan tragičan završetak, a i danas se tragedijom nazivaju dramska dela gr. tragediografa koja imaju manje ili više srećan kraj, pa čak i ona čijoj prirodi odgovara naziv tragikomedija.

Međutim, Aristotelov stav je bio da su tragedije sa nesrećnim krajem u najvećoj meri tragičke s obzirom da one najbolje ostvaruju zadatak pomenute književne vrste. Dakle, tragedija je podražavanje ozbiljne i završne radnje koja ima određenu veličinu, govorom koji je otmen i poseban za svaku vrstu u pojedinim delovima, licima koja delaju a ne pripovedaju; a izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih afekata. Ova definicija ujedno predstavlja i odgovor Platonovom napadu na pesnike koji pobuđuju strasti umesto da ih umiruju, a njen završni deo, dovodi nas do pojma katarze, tj. emocionalnog prečišćavanja gledalaca izazvanog tragedijom, što ćemo kasnije pojasniti. Tragedija, dakle, morati imati šest sastavnih delova: priča, karakteri, govor (dikcija), misli, scenski aparat i muzička kompozicija.

Važno je reći da ona podržava radnju i život, te najvažniju ulogu ima sklop događaja, koji treba da bude ne prost nego složen, i to takav da podražava događaje koji izazivaju strah i sažaljenje. Lica u njoj delaju, zastupajući određene karaktere i misli, te shodno tome ona doživljavaju različite uspehe i neuspehe. Naime, svaki čovek se rodi sa određenim karakteristikama, pa je tako neko bogat, neko siromašan, neko lep, neko ružan ali samo zahvaljujući sopstvenom delovanju ljudi bivaju srećni ili nesrećni. Stoga, lica u tragediji ne podređuju radnju karakteru, već karakter radnji. Takođe, neophodno je da karakteri budu plemeniti, prilični, slični i konsekventni. Ta plemenitost ne podrazumeva isključivo pozitivnih likova, već i onih drugih srditih, lakoumnih, koje pesnik treba da prikazuje kao ljude sa takvim osobinama a opet kao plemenite.

ARISTOTELOVO POIMANJE KATARZE

Pre nego što detaljnije pojasnimo, Aristotelovo tumačenje katarze, treba napomenuti da u njegovim spisima nigde nije dato njeno eksplicitno tumačenje, a traganje za njom oslanja se na kratak odlomak njegove osme knjige Politika, definiciju sažaljenja i straha u Retorici, kao i na ispitivanju upotrebe katarze kod drugih grčkih pisaca, a pre svega kod Platona. Zapravo, Aristotel zastupa mišljenje da se tragedijom vrši pročišćavanje strasti, opisivanjem glavnih uzroka čovekovog posrnuća, tj. potvrđuje mišljenje grčkih tragičara da se mudrost stiče učenjem kroz patnju.

Postoje četiri osnovna načina izazivanja straha i sažaljenja:

1. Izvršenje radnje sa znanjem, gde lica koja čine zlodelo poznaju svoju žrtvu. Primer za to je Euripidov prikaz Medeje, koja u trenutku straha i nemoćnosti pred besnim Korinćanima, odlučuje da ubije svoju decu. Naime, ona je u trenutku zločina potpuno svesna svog čina.

2. Lice namerava da izvrši zlodelo, ali u nekom trenutku odustaje od tog čina, što je ujedno i najlošiji način, jer izaziva gađenje, bez patosa (radnje koja donosi propast ili bol), trećeg dela tragične priče.

3. Takođe, lica mogu učiniti neko zlodelo u neznanju, tek kasnije saznavši istinu, što je slučaj sa Ranjenim Odisejem. Naime, u ovom delu sin čarobnice Kirke i Odiseja Telegonije u neznanju ubija svog oca, saznavši to tek nakon izvršenog čina. Dakle, junak odlučno ide ka konačnom ostvarenju svog cilja, ne kolebajući se ni trenutka, da bi na kraju usledilo prepoznavanje, posle koga obavezno dolazi kajanje i patos.

4. Poslednji, a ujedno i najbolji način je neizvršenje strašnog dela, zbog prethodnog prepoznavanja žrtve. Da bismo to pojasnili navešćemo primer Merope, koja ne prepoznaje svog sina, u čoveku za koga je mislila da je njegov ubica. Da je ona sprovela svoje delo i ubila sina, onda bi ova priča odgovarala drugom načinu, tj . ubistvu u neznanju.

U sva četiri načina veoma je bitan pojam prepoznavanja, koji Aristotel definiše kao prelaženje iz nepoznavanja u poznavanje, u prijateljstvo ili neprijateljstvo s onim licima koji su određeni za sreću ili nesreću. Prepoznavanje može biti izvršeno pomoću znaka koji su ili urođeni, ili stečeni, pomoću zaključivanja ili sećanja, a može ga namestiti i sam pesnik. Ipak, najbolje je ono koje se razvija iz samih događaja, što je slučaj sa Sofoklovim Edipom.

Takođe, neophodno je da se u tragediji prikaže tzv. čovek po sredini, koji je najbliži gledaocu, tj. nama samima. Samim tim lik se ne sme previše idealizovati, niti previše unižavati, jer nijedan negativan junak ne može u nama probuditi sažaljenje, a strah možemo osetiti jedino ako u nekom junaku-stradalniku pronađemo sebe. Drugim rečima ne sme se prikazivati pad čestitog čovek iz sreće u nesreću, jer bi tako nešto u nama izazvalo gnušanje, niti pad negativnog junaka iz nesreće u sreću i obrnuto, s obzirom da bi to bilo protivno krajnjem cilju tragedije. Pomenuti čovek po sredini, je ugledno lice koje živi srećnim životom, a iz sreće u nesreću prelazi zbog izvesne pogreške (krivice). Glavni primer za to je Edip, voljeni muž, srećni otac, koji saznaje da je zapravo ubica i grešnik, sa kojim se sudbina surovo poigrala, pa je iz neznanja ubio oca i oženio majku.

Sve do sada rečeno je u skladu sa Aristotelovom realističkom etikom, koja traga za srednjim vrednostima, gde je čovek dinamička ličnost, koja deluje u skladu sa vrlinama i umom, pritom nikako ne potcenjujući svoje emocije.

BROJNA TUMAČENJA ARISTOTELOVOG PROČIŠĆAVANJA AFEKTA UZ POMOĆ STRAHA I SAŽALJENJA

Završnica Aristotelove definicije tragedije, u kojoj je cilj tragične radnje da izazivanjem sažaljenja i straha vrši pročišćavanje takvih afekata izazvala je mnogobrojne polemike, koje su rezultirale različitim vidovima tumačenja iste. U skladu sa tim, danas postoje četiri najvažnije interpretacije:

1. Etička interpretacija. Zagovornici ove interpretacije smatraju da se uz pomoć tragedije vrši moralno pročišćenje gledalaca. To znači da on na osnovu grešaka, koje uoči na liku sa kojim se identifikovao, saznaje šta ne treba da čini u istim ili sličnim situacijama, pri čemu se odstranjuje višak straha i sažaljenja, tako da se duhovni život harmonizuje, sređuje. Dakle, po završetku tragedije mi shvatamo da je tragična osoba morala da postrada s obzirom da svima vlada večna i neprikosnovena pravda. Zapravo ona se zasniva na polazištu Nikomahove etike, koja teži vrlini umetnosti, uvažavajući pojam čoveka po sredini. Jedan od zastupnika bio je i Franjo Marković, jugoslovenski estetičar.

2. Patološka interpretacija. Tragedija se u ovom slučaju doživljava kao lek, izvesnih patoloških stanja publike, izazvanih nagomilavanjem afekta straha i sažaljenja.

3. Strukturalno pročišćenje. Ovde je stavljen akcenat na dramsku radnju, koja pročišćava tragični čin od njegove moralne okaljanosti, omogućavajući posmatraču da doživi strah i sažaljenje.

4. Intelektualno pročišćenje. Strah i sažaljenje se prikazuju u sklopu dramske radnje, što dovodi do njihovog razjašnjenja.

Pitanje osećanja straha i sažaljenja, izazvalo je i sukob dve najznačajnije interpretatorske škole: nemačke, čiji je zastupnik Lesing (Hamburška dramaturgija-1767) i francuske, na čelu sa Kornejom.

Naime, do razilaženja u stavovima je došlo, jer je Kornej, smatrao da tragedija kod gledalaca izaziva čas sažaljenje, čas strah i da su oba osećanja vezana isključivo za likove, tj. ljude na pozornici, kao i da ona mogu funkcionisati potpuno nezavisno. Na njegovoj strani je i Franjo Marković, koji se direktno poziva na dve važne Aristotelove stavke:

1. Sažaljenje izaziva samo onaj ko zasluženo pati, a strah onaj koji je nama samima sličan (Aristotelova Poetika, glava 13).

2. Tragična priča treba da je tako sazdana da onaj ko sluša kako se događaji razvijaju oseća i zebnju i sažaljenje zbog onoga što se dešava (Aristotelova Poetika, glava 14).

Za razliku od njega, Lesing, pozivajući se na Aristotelovu definiciju tragedije, insistira na jedinstvu ta dva osećanja, što dovodi do jednog vida strahopoštovanja s obzirom da gledalac shvata univerzalnost  zakona sudbine. U delu Hamburška dramaturgija on povezuje katarzu i Aristotelovu kategoriju mere između sažaljenja i straha kao suprotstavljenih krajnosti. On, takođe ističe da gledalac oseća sažaljenje prema liku na pozornici, a strah za samog sebe. Naime, onog trenutka kad dođe do identifikacije sa likom, čovek posmatrajući njegovu nesreću i padove, počinje da se boji da se i njemu kao sličnom ne dogodi to isto. Na ovo se oslonio i Šiler u svom ogledu o Uzvišenom, koji smatra najsavršenijom onu tragediju kod koje katarza biva izazvana isključivo tragičkom formom.

Sagledavajući oba stanovišta, možemo zaključiti da su i jedni i drugi delimično u pravu. Za to se kao dokaz može uzeti, doživljaj svakog gledaoca u toku i nakon odgledane radnje. Zapravo, gledajući Antigonino stradanje, nemoguće je ne osetiti sažaljenje i strah za njenu sudbinu, kao što je i nemoguće ne zapitati se otkud i zbog čega taj strah. Odgovor bi verovatno trebalo potražiti u tome da strahujući za nju, mi se identifikujemo sa njom, pa  strahujemo i za sebe, kao što sažaljevajući nju, sažaljevamo i nas same. Jer da nema tog poistovećivanja, ne bi bilo nikakvog sličnog osećaja, a mi bi ostali pasivni gledalac.

Što se tiče filosofskih tumačenja katarze najpoznatije je Šopenhauerovo prema kome je katarza univerzalna ljudska emocija saosećanja bez obzira na moralne zasluge i Ničeovo gde je ona spajanje dionizijskog i apolonijskog načela. Naročito je zanimljivo Vordsvortovo tumačenje, koji dejstvo katarze nalazi i na polju lirske poezije kao izazivanje skrušenosti i ljudskosti, nasuprot lažnoj učenosti i snobizmu. U  HH veku javlja se tumačenje katarze od strane filologa Bernajsa, proučavajući je u smislu etike i patološko-medicinskom, pri tom se oslanjajući na pojam Aristotelovog realnog čoveka. Suština njegovog shvatanja je u tome, da čovek svakog dana doživljava  razne strahove i sažaljenja, koji se gledajući tragediju, gradacijski pojačavaju. U jednom trenutku dođe do kulminacije osećanja, tj. do prezasićenja, nakon čega ona splasnu, odnosno nestanu, te pojedinac automatski oseti olakšanje i duševno smirivanje. Treba još dodati, da odmah nakon pražnjenja čovek ponovo skuplja strahove i sažaljenja do sledećeg povoljnog trenutka kada će ona ponovo splasnuti. Dakle, vidimo da je reč o jednom cikličnom procesu. Takođe, Koplston smatra krajnjim ciljem tragedije upravo to oslobađanje ili pročišćavanje duše od tih osećanja preko neškodljivog i prijatnog izliva koji pruža medijum umetnosti.  Ovim problemom bavili su se još i Štih, koji je u Aristotelovom pojmu katarze našao patološki, etički i estetički moment, kao i Gete, koji je porekao moralni smisao katarze,  dajući joj antietički karakter.

KATARZA KAO SVOĐENJE DUŠEVNE UZBUĐENOSTI NA PRAVU MERU ILI RADIKALNO OSLOBOĐENJE DUŠE OD STRAHA I SAŽALJENJA

Aristotel u svom delu Politika govoreći o muzici, daje neke bitne odrednice poezije. Naime, on uočava tri njene bitne funkcije: intelektualna, patološko-etička i estetska.

Nagoveštava se i to da svaki čovek u većoj ili manjoj meri oseća strah, sažaljenje i oduševljenje, ali samo retki ih pri slušanju muzike ili gledanju tragedije osete tolikom jačinom da dospevaju u stanje ekstaze, bivaju izvan sebe, da bi se nakon toga ponovo vratili u prvobitno stanje, mada izlečene duše. Dakle, možemo zaključiti da se strah i sažaljenje ne odstranjuju, već svode na pravu meru.

ZAKLJUČAK

Kao što smo do sada mogli da primetimo, pojam katarze, tumačen je na mnogo različitih načina, počevši od Aristotela do današnjih vremena. Međutim, u svim periodima on je sačuvao svoje osnovno značenje: pročišćenje ljudske duše, bilo da je reč o starom Grku ili modernom čoveku XXI veka.