Prikaz – Milica Milenković

Pesnikinja Svetlana V. Radenković nakon knjiga Za dobro jutro i laku noć (2008) i Lepote sunovrata (2013) donela je u svojoj trećoj knjizi Sećanja i snovi gotovo četiri decenije ličnih emocija, sećanja, nadanja i snova darujući čitaoce neobičnim putovanjem na koje će ih povesti kako bi upoznali njen svet – onaj svet u čijim se emotivnim stanjima često mogu i sami prepoznati.

Veći deo pesama u zbirci čine ljubavne pesme posvećene Dao Laju, njenom životnom saputniku, slobodno možemo reći i svojevrsnom duhovnom saputniku kakvi se retko javljaju u našim životima, ali koji su vredni da postanu inspiracija u pesmama. Prva pesma kojom je otvorena zbirka pod nazivom „Snago moja“ u službi je takve duhovne karakterizacije Dao Laja kojem se pesnikinja Radenković obraća:

„Ti si to tajanstvo, sva lepota dneva,
dovoljna da dane u spokoj svoj svedem;
i da napred kročim, korakom laganim,
koji ruši svaki nepremostiv bedem.“

U pravilnim katrenima i stihovima ujednačenog metra, Radenkovićeva je simbolično ukazala na spokoj koji dolazi njenoj duši onda kada peva Dao Laju i to je jedna od retkih, ali izvanredno iskorišćenih iskustvenih i stvarnosnih motivacija za ove pesme.

„Čarolija“, „Biser“, „Bez pokrića“, „Seta“ – samo su neki od naslova pesama posvećenih Dao Laju u kojima se pesnikinja preko lirskog subjekta, voljene žene koja se seća posebnih trenutaka, obraća onome koji je inspiracija za njene pesme. Uz ovo ime pesnikinja vezuje motive sunca, toplote, udaljenog, a opet tako bliskog poput sunca koje nikada ne možemo da dotaknemo, ali ga osećamo kroz eone. To je ta posebna „nit“ koja postoji između nje i čoveka kome posvećuje svoju poeziju. Na ovaj način i ovim motivom Radenkovićeva je podigla ideal ovog muškarca na viši nivo, on nije samo bivši muškarac i ljubavnik, već postaje prijatelj. On je onaj sa kojim je mnogo toga doživljeno, onaj sa kojim je moralo biti prekinuto, ali koji je ostao duboko urezan u dušu i srce kao nerazdvojni deo otkucaja i daha koji čine ženu onim što ona jeste.

Pored ovih pesama, u zbirci nalazimo i porodične pesme posvećene majci: „Neraskidiva spona“ i „Majko“.

Jedna od izuzetnih pesama koju nalazimo u ovoj zbirci „Pamtim“ posvećena je Patrijarhu Pavlu sa vanrednim stihovima:

„Čoveče tanušni, a veliki delom,
odlaziš sad tiho u prostore večne,
ostavljaš nam uzor življenja ti časna,
usnuo, vidaćeš rane neizlečne.

………………………………………………

Život ovaj jedan, ili onaj večni
iskuse svi oni što se jednom rode,
ali, želim da se, duše poput tvoje,
ma koje su vere, tek smernošću srode.“

Refleksivna poezija kreće se od promišljanja i pevanja o osećanjima vezanim za majku i duhovnika koji je iscrtao pesnikinjin put do razmišljanja o našoj zemlji i prelaska u rodoljubive stihove. Jedna od najlepših pesama ove knjige je rodoljubiva pesma „Moj srpski hleb“ (donosimo je iscela):

Ja ne znam od kad je bilo:
ranije, ili mnogo posle
kosovskoga – ljutog boja,
da hleb naroda moga
zovemo naprosto – proja.

Ponekad tek da je dosta
bivalo za čeljad mnogu…
Jeli smo proju svi u slast!
Komad proje nije bruka,
meni proja – služi na čast!

Pesnikinja Radenković naduhnuto peva o tome kako sebe vidi kao „neostavarenog kaligrafa“ u pesmi „Nadahnuće“, jer:

„Da se borim perom, želja mi je davna,
no jedva da pero smem rukom dotaći,
strah ume da savlada to dete u meni,
pa se kao borac možda neću snaći.“

No mi se nećemo usaglasiti sa ovim njeni stihovima, jer verujemo da je veliki borac i da je svojim perom ispisala izuzetnu poeziju. Biti kaligraf srca i duše je izuzetno teško, uhvatiti se u koštac sa svojim uspomenama, sećanjima i snovima i izneti ih pred čitaoce – jedna je od odlika hrabrih pesnikinja. Dok čekamo nove pesme i narednu zbirku Svetlane V. Radenković potvrđujemo da je ovom poezijom pesnikinja srušila mnoge bedeme i da je ova knjiga dobar povod da se upoznamo sa njenim stvaralaštvom i poetikom.