Приказ – Милица Миленковић

Рушење бедема

(Светлана В. Раденковић: Сећања и снови, УСУА, 2019)

ISSN 2334-9417 (Online)

Песникиња Светлана В. Раденковић након књига За добро јутро и лаку ноћ (2008) и Лепоте суноврата (2013) донела је у својој трећој књизи Сећања и снови готово четири деценије личних емоција, сећања, надања и снова дарујући читаоце необичним путовањем на које ће их повести како би упознали њен свет – онај свет у чијим се емотивним стањима често могу и сами препознати.




Већи део песама у збирци чине љубавне песме посвећене Дао Лају, њеном животном сапутнику, слободно можемо рећи и својеврсном духовном сапутнику какви се ретко јављају у нашим животима, али који су вредни да постану инспирација у песмама. Прва песма којом је отворена збирка под називом „Снаго моја“ у служби је такве духовне карактеризације Дао Лаја којем се песникиња Раденковић обраћа:

„Ти си то тајанство, сва лепота днева,
довољна да дане у спокој свој сведем;
и да напред крочим, кораком лаганим,
који руши сваки непремостив бедем.“

раденковић

У правилним катренима и стиховима уједначеног метра, Раденковићева је симболично указала на спокој који долази њеној души онда када пева Дао Лају и то је једна од ретких, али изванредно искоришћених искуствених и стварносних мотивација за ове песме.




„Чаролија“, „Бисер“, „Без покрића“, „Сета“ – само су неки од наслова песама посвећених Дао Лају у којима се песникиња преко лирског субјекта, вољене жене која се сећа посебних тренутака, обраћа ономе који је инспирација за њене песме. Уз ово име песникиња везује мотиве сунца, топлоте, удаљеног, а опет тако блиског попут сунца које никада не можемо да дотакнемо, али га осећамо кроз еоне. То је та посебна „нит“ која постоји између ње и човека коме посвећује своју поезију. На овај начин и овим мотивом Раденковићева је подигла идеал овог мушкарца на виши ниво, он није само бивши мушкарац и љубавник, већ постаје пријатељ. Он је онај са којим је много тога доживљено, онај са којим је морало бити прекинуто, али који је остао дубоко урезан у душу и срце као нераздвојни део откуцаја и даха који чине жену оним што она јесте.

Поред ових песама, у збирци налазимо и породичне песме посвећене мајци: „Нераскидива спона“ и „Мајко“.

Једна од изузетних песама коју налазимо у овој збирци „Памтим“ посвећена је Патријарху Павлу са ванредним стиховима:

„Човече танушни, а велики делом,
одлазиш сад тихо у просторе вечне,
остављаш нам узор живљења ти часна,
уснуо, видаћеш ране неизлечне.

………………………………………………

Живот овај један, или онај вечни
искусе сви они што се једном роде,
али, желим да се, душе попут твоје,
ма које су вере, тек смерношћу сроде.“





Рефлексивна поезија креће се од промишљања и певања о осећањима везаним за мајку и духовника који је исцртао песникињин пут до размишљања о нашој земљи и преласка у родољубиве стихове. Једна од најлепших песама ове књиге је родољубива песма „Мој српски хлеб“ (доносимо је исцела):

Ја не знам од кад је било:
раније, или много после
косовскога – љутог боја,
да хлеб народа мога
зовемо напросто – проја.

Понекад тек да је доста
бивало за чељад многу…
Јели смо проју сви у сласт!
Комад проје није брука,
мени проја – служи на част!

Песникиња Раденковић надухнуто пева о томе како себе види као „неоставареног калиграфа“ у песми „Надахнуће“, јер:

„Да се борим пером, жеља ми је давна,
но једва да перо смем руком дотаћи,
страх уме да савлада то дете у мени,
па се као борац можда нећу снаћи.“

Но ми се нећемо усагласити са овим њени стиховима, јер верујемо да је велики борац и да је својим пером исписала изузетну поезију. Бити калиграф срца и душе је изузетно тешко, ухватити се у коштац са својим успоменама, сећањима и сновима и изнети их пред читаоце – једна је од одлика храбрих песникиња. Док чекамо нове песме и наредну збирку Светлане В. Раденковић потврђујемо да је овом поезијом песникиња срушила многе бедеме и да је ова књига добар повод да се упознамо са њеним стваралаштвом и поетиком.

О ауторки приказа

Милица Миленковић рођена је 1989. године у Нишу. Мастер филолог српске и компаративне књижевности, студије завршила на Филозофском факултету у Нишу.

milica milenkovic
Милица Миленковић

Објавила две књиге песама: „Мање од длана“ (2012) и „Виа Милитарис, Виа Долороса“ (2013), а пре ових збирки роман „Хомунцули“ (2010), те књигу „Критичка тумачења“ (2016).  Приредила „Сабрана дела Гордане Тодоровић“ (2018), као и „Зборник радова Школе активног читања и креативног писања“ (2018). Поред низа признања, добитница је првих награда на Фестивалу поезије младих у Врбасу (2011) и Фестивалу културе младих у Књажевцу (2012), те Тимочке лире за најбољу песму на Радио Београду (2012). Лауреат награде Мирко Петковић за књижевну критику (2019).

Живи и ствара у Сврљигу.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email