KRHKOST
Kao drijada vekovima stojim
I nemuštu ljubav u krošnju uplićem.
Čuvam je od mraka
Čuvam od slutnji.
Osećaj zna krhk da bude
Razum ga lako pomuti.
IMA ME
Hej, vidi me i ne zameri
Što pišem pesme u potpuno ogluvelo doba
I što su ponekad dugačke kao prekookeanske plovidbe.
Čuj, ne ratuje mi se protiv utvara odbeglih dana
Ni protiv želje obuzimajuće
Osećaj bih da me vodi u nepregled
Jer,
Ima te
U svemu što pogledom otkrijem
Jer,
Ima me
U jedinom mogućem
Bezrezervnom davanju sopstva.
Vidi me, daj stvarno pogledaj me
Kroz sebe
Jer,
Jedino tako je moguće
I upoznaj Svoje Sunce
I najboljeg sebe
Kroz mene.
SAN
Sa tobom mi je svega malo
Malo vremena
Života
Svih dobrih i loših trenutaka
Zalazaka Sunca
Nerudinih stihova
Snegova
Ramenih oluja.
Malo mi je puteva
Mora
Soli i šećera
Uspavaniki za mlad Mesec.
Malo mi je sopstvene kože
Premalo tvoje
I disanja mi je malo.
Uzak mi je grudni koš
I sva mesta unutar mene
Po kojima luta duša
Mala su mi.
I misli što ti hrle
Od svitanja
Do rastanka dana od noci
Malo je.
Malo mi je sati
I svih postojećih minuta
U kojima nisam sasvim tvoja.
Malo mi je slova
Reči
Pisama
Izgovora
Sastanaka
Rastanka
Nijansi osećaja
Srebrnih priča
I purpurnih prozora.
Malo mi je tvojih jagodica
I koliko god me u tebi ima
Malo mi je.
Malo mi je brodova
I ustalasale vode
Previše kompasa
I dobronamernika što mi ih
Za snalaženje nude.
Malo mi je tački na horizontu
Iznad kojih bih lebdela
Držeći te za ruku
Dok se ogledam
U kapima tvog pogleda
Šapućući dugo čuvane reči –
Ne budi me iz snova.
NEĆU
Neću da me voli pesnikinja
Ona umire kada ljubi
I u nedoglede me vodi.
Ona tinja u maštanjima,
Srce glavom plaća
I žmureći u zrnu svetla vidi bajku.
Neću da me voli pesnikinja
Ona ne zna šta je san, šta java
Ne zna da pliva
Samo bestežinski pluta
Nije ni žena, ni vila, ni Sunce
Jesen je u proleće
I leto u sred zime
Ona je slatko – kiseli sazreo nar
U vreme kada mu vreme nije.
Neću da me voli pesnikinja
Jer krv peva u mnogo boja
I Oči poredi sa svemirom
Dok u bespuću traži spas.
Ona zvezde za večeru sprema
A doručak preskače zbog želje
I neke nove slutnje
Koja joj nemire razliva iznad obrva.
Ona nosi crvene rukavice
I miri se sa kamenovanim grešnicima,
Stena je osetljiva
I daleke jecaje čuje kao drhtaj umorne travke.
Ona je zlatno runo odbeglo od jagnjeta
I suza na putu između anđela i đavola,
Često razgovara sa bubama i pticama
I samo liči na rajski plod
Iz kog naizmenično izviruje i Lilit i Eva.
Ona sanja lavinu,
Slobodu kao pokrenuti sneg
I s ushićenjem gleda u lutanje.
Ona je krotitelj zmajeva
I duša deteta što odrastanju se inati.
Ona sebi neotkrivena
Otkriva gorku ćud usuda
Ona je voda u bezbroj agregatnih stanja
I nikada ne znam da li će ispariti
Ili biti kap nasušna na mojim usnama.
Neću da me voli pesnikinja
Jer mogao bih umreti,
Tek tako,
Umreti za njom.
PUTEVI ŽELJA
Često zamišljam da nikoga nećeš voleti ovako
I da ti nikada više neće
Zmajeve vatre prolaziti kroz vene
Kao kada te moji prsti dodirnu.
Zamišljam i zelene oaze
U pustim poljima ustalasale nade
I smiraj vetra u mojoj kosi
Kada je tvoje ruke zamrse.
Desi se tada, glasno izgovorim tvoje ime
Dok se igraju senke svetla i tame
Pletući nove zvezdane mape
Na putu ka slobodi mojih želja.
O pesnikinji
Mirjana Bekčić rođena je u Beogradu 17. aprila 1971. godine, bazajući po Košutnjaku odrastala je u šumi snova. Želela da uči decu, pa otvorila vrata Pedagoške akademije, naučila metodike, obrela se u tom poslu, ali ne zadugo, jer nisu problem deca, problem su roditelji, pa je pobegla od njih. Majka je troje dece, i bezgranično uči da njima bude taj bolji roditelj koji daje krila. Upisala je finansijski menadžment, a zatim dugo godina radila sa papirima, vodila računovodstvo i bavila se knjigama i mnogim drugim lepim stvarima.
Objavila je zbirke poezije Ne dam ti moje šarenilo (2015), Tako nekako (2016) i 1173 tačke neslučajnosti (2019).
Živi u Beogradu.
Izvor: Pesnikinja i Poezija suštine