(Iz arhive Suštine poetike)
OSTRVO MRTVIH
1.
Miriše tužno šimšir usamljen
obalom pustom kraj mora sinja,
u oblacima napuklim tinja
ubogi mesec, sušta svetinja.
Duša se moli:
O, ulja nemam,
meseče bledi, u duplje crne
davno usahlih očiju tvojih,
da naspem i da prosvetliš
sjajem novim, ikono nebesna!
I da obasjaš
ostrvo samo, mrtvo i jadno,
izgrbljeno iz mora sinja
kô goli vrh podmorske planine,
kô kornjača pod korom čijom
odvratno, mračno i ljigavo
čudovište pipke izvlači
i crne barke sebi privlači,
da primi mrtve… žalosne žrtve,
dušo iskonska!
O kad smo došli u čas prokleti!
Nebo se pokri plaštanicama,
tugom bezmernom zašume more:
na golom stenju, presamićeni
svirepim bolom patnje smirajne,
plač Matere Božje slušamo…
2.
Opkonjeni morem i bolom od sveta,
na Ostrvu Mrtvih svi gasimo zublje,
večno besni bura, šiba kiša kleta,
mre nada u sunce… tonemo sve dublje…
Na blatnjavoj slami ljudi sabijeni
i pooslednje snage u mukama nesta!
Umiru, u klupče grčem savijeni,
Nose ih – ta strašna povorka je česta!
Na obalu morsku… O, jadni seljaci,
nemirno more danas valom bije,
kô da jagnje belo val svaki izbaci,
zabeli se pena i jagnje se skrije…
Došla vam je lađa… Vaj, gomile mrtve,
vi ste negda bili ljudi, koje zora
zvala na njivu… bezimene žrtve,
tonućete na dno besomučnog mora!
Igraju jaganjci po pučini celoj,
u daljini sivoj mrtvi brod se gubi…
Majko, Sveta Majko, u odori beloj
sanjao sam dušu što sve ljude ljubi.
Na žalosnoj barci njih otprati i ti,
do mesta kom sada brod naš kobni plovi
i pre neg’ pučina što će bedne skriti,
za sve majke, Devo Čista, blagoslovi!
U dubinu mirnu i svet bez kraja,
tamo, gde još zamah bure dopr’o nije,
oni tonu, majko, gde se tiho spaja
duša s tajnom večnom što smrt od nas krije…
3.
U kolevci večnoj,
pod usamljenim ostrvima,
pod izlokanim obalama,
spite, verni!
I more ima crkvu soju,
samotvornu, životodavnu
i kada sine svetla noć,
noć sjajna, sveta tajna,
crkva zapliva,
sve se preliva:
krst i jabuka, kube srebrno,
more beskrajno…
Vido 1916.
O PESNIKU
Miloš Đorić je rođen u Nišu 10. oktobra 1893. godine. Od mladosti, koju je proveo u Šapcu, drugovao je sa Stanislavom Vinaverom, a kasnije u Beogradu i sa Ivom Ćipikom, Milutinom Bojićem i drugim piscima tog doba. Taj dolazak u Beograd se vezuje i za njegovo stupanje u književnost, pa se najčešće ističe da su njegovi književni počeci vezani za list Pijemont i niz zapaženih parodija koje od 1913. objavljuje u tom listu pod pseudonimom Uzdah Sutončić. U vreme početka Velikog rata, kao student medicine, odlazi na ratni položaj. Sve vreme ratovanja on je ratni lekar, leči ranjenike i bolesne od tifusa, a po prelasku Albanije služi na Krfu, koji postaje ujedno i sedište srpske vlade. Istovremeno, Krf postaje i književno i kulturno središte. Posle rata Miloš Đorić nastavlja prekinute studije medicine. Radi kao lekar, sve vreme piše, zapisuje sećanja na ratne dane, na glad, tifus. Piše mnogo, objavljuje malo. Po okupaciji 1941. godine, odbija da potpiše „poziv na poslušnost srpskog naroda” i rat provodi utamničen u logoru na Banjici.
Umro je u Nišu 21. juna 1975. a sahranjen, po svojoj želji, u Beogradu na Novom groblju.
Objavljeno u Suštini poetike broj 13, 5. januara 2015.