Милош Ђорић – Заборављени песници

(Из архиве Суштине поетике)

ОСТРВО МРТВИХ

1.
Мирише тужно шимшир усамљен
обалом пустом крај мора сиња,
у облацима напуклим тиња
убоги месец, сушта светиња.
Душа се моли:
О, уља немам,
месече бледи, у дупље црне
давно усахлих очију твојих,
да наспем и да просветлиш
сјајем новим, иконо небесна!
И да обасјаш
острво само, мртво и јадно,
изгрбљено из мора сиња
кô голи врх подморске планине,
кô корњача под кором чијом
одвратно, мрачно и љигаво
чудовиште пипке извлачи
и црне барке себи привлачи,
да прими мртве… жалосне жртве,
душо исконска!

О кад смо дошли у час проклети!
Небо се покри плаштаницама,
тугом безмерном зашуме море:
на голом стењу, пресамићени
свирепим болом патње смирајне,
плач Матере Божје слушамо…

2.
Опкоњени морем и болом од света,
на Острву Мртвих сви гасимо зубље,
вечно бесни бура, шиба киша клета,
мре нада у сунце… тонемо све дубље…

На блатњавој слами људи сабијени
и пооследње снаге у мукама неста!
Умиру, у клупче грчем савијени,
Носе их – та страшна поворка је честа!

На обалу морску… О, јадни сељаци,
немирно море данас валом бије,
кô да јагње бело вал сваки избаци,
забели се пена и јагње се скрије…

Дошла вам је лађа… Вај, гомиле мртве,
ви сте негда били људи, које зора
звала на њиву… безимене жртве,
тонућете на дно бесомучног мора!

Играју јагањци по пучини целој,
у даљини сивој мртви брод се губи…
Мајко, Света Мајко, у одори белој
сањао сам душу што све људе љуби.

На жалосној барци њих отпрати и ти,
до места ком сада брод наш кобни плови
и пре нег’ пучина што ће бедне скрити,
за све мајке, Дево Чиста, благослови!

У дубину мирну и свет без краја,
тамо, где још замах буре допр’о није,
они тону, мајко, где се тихо спаја
душа с тајном вечном што смрт од нас крије…

3.
У колевци вечној,
под усамљеним острвима,
под излоканим обалама,
спите, верни!
И море има цркву соју,
самотворну, животодавну
и када сине светла ноћ,
ноћ сјајна, света тајна,
црква заплива,
све се прелива:
крст и јабука, кубе сребрно,
море бескрајно…

Видо 1916.

О ПЕСНИКУ

Милош Ђорић је рођен у Нишу 10. октобра 1893. године. Од младости, коју је провео у Шапцу, друговао је са Станиславом Винавером, а касније у Београду и са Ивом Ћипиком, Милутином Бојићем и другим писцима тог доба. Тај долазак у Београд се везује и за његово ступање у књижевност, па се најчешће истиче да су његови књижевни почеци везани за лист Пијемонт и низ запажених пародија које од 1913. објављује у том листу под псеудонимом Уздах Сутончић. У време почетка Великог рата, као студент медицине, одлази на ратни положај. Све време ратовања он је ратни лекар, лечи рањенике и болесне од тифуса, а по преласку Албаније служи на Крфу, који постаје уједно и седиште српске владе. Истовремено, Крф постаје и књижевно и културно средиште. После рата Милош Ђорић наставља прекинуте студије медицине. Ради као лекар, све време пише, записује сећања на ратне дане, на глад, тифус. Пише много, објављује мало. По окупацији 1941. године, одбија да потпише „позив на послушност српског народа” и рат проводи утамничен у логору на Бањици.

Умро је у Нишу 21. јуна 1975. а сахрањен, по својој жељи, у Београду на Новом гробљу.

Објављено у Суштини поетике број 13, 5. јануара 2015.