(Iz arhive Suštine poetike)
Vi znate da postoji teorija književna da dela govore sama za sebe, da pesnik nikada ne bi trebao da tumači sebe, i da književnik ne bi trebao da govori o sebi nego da dela govore. Ja se ne slažem sa tim. Ja mislim da je prošlost jedna tamna provalija i da književna dela na mogu da govore sama za sebe. Po mom mišljenju, o prošlosti, o delima koja su štampana nema odgovora, bolje reći nema sto i ima sto i hiljadu odgovora. Jedno su odgovori savremenika, a drugi odgovori daju istim tim delima, pesmama, knjigama sadašnjost, i današnji čitalac koji ih čita, nažalost, svakom pesniku, svakom teatru, svakom romanu, ima uvek dva odgovora – odgovor prošlosti i odgovor sadašnjosti. Onaj koji čita stihove Safe ili Pindana, a ne zna ništa o Grčkoj, daće sasvim drugi odgovor nego onaj koji, npr. zna sav grčki svet. Isto tako, ako čita Tasa, ako čita Bodlera, ako čita Lorku, imamo odgovor dela napisanog, štampanog, koje govori za sebe, samo po sebi, ali sasvim druge odgovore daće nego što, recimo, poznanici i njihovi savremenici daju. I kao čovek i kao pisac ja mislim tražeći to od savremenosti koji su odgovori tačniji, dublji, istinitiji. Verujte, to je tajna. Hoću da kažem da cela istorija, čak i vreme Cezara ili Napoleona, je iluzorna. Da je, npr. poezija Dučića i Rakića bez njihovog vremena sasvim nešto drugo nego što je bila. Nažalost, nema izlaska iz svog stoleća. Vidite, Dučić i Rakić, oni su sasvim nešto drugo danas, a nešto drugo su bili onda. Bogdan Popović je od njih napravio predstavnike jednog Beograda, jedne literature srpske koja je bila, da ne kažem, imperijalna, ali koja je bila pod uticajem Pariza, a došli smo mi iz ratova, iz tuđine, skupili smo se tu. Gde? U kafani Moskva. Ujević, Toša Manojlović, Sibe Miličić, ja, Rastko Petrović, i to nije isti svet.
Znate, mi smo bili sasvim drugi ljudi nego Dučić i Rakić u diplomatiji, u ratu. Oni su govorili o jednoj Srbiji koja je bila završila rat, a mi smo bili Beograd koji je otpočinjao posle rata. Zato ja zovem tu moju književnost uvek posleratnom. Nas je naročito uvredilo od Bogdana Popovića što je, i Skerlić je tako, govorio sa prezirom o Disu. Međutim, za nas su Dis, Pandurović, Uskoković bili pravi pisci koji su bili pravi beograđani onoga doba. Disu se čak odbijala i ljubav prema svojoj zemlji. Međutim, i pored svih lepih i velikih pesama Dučićevih, ja pamtim Disa! Jedan stih kojim počinje jedna njegova lepa rodoljubiva pesma u kojoj kaže: Izrasli grobovi sad se lepo vide / kô daleka brda kroz podneblja plava. To je pravi pesnik. To je pravi pesnik, to je pravi rodoljub, a što on nije imao lep kaput i što je bio ofucan i što se udavio u onoj nesreći, to je sasvim nešto drugo. Kako su se ponašali prema Disu, prema Panduroviću – to je bilo vrlo ružno.
Mi nismo imali sukob sa Skerlićem, jer Skerlić je bio umro, kao što znate pre rata (Prvog svetskog rata; primedba Suština poetike). Bogdan Popović, to je bio jedan vrlo ljubazan stari gospodin, profesor, ali, vidite, te njegove teorije od reda do reda, to nije jedna velika teorija književna, to je bilo presađivanje iz Pariza, iz inostranstva. On nema ni dela, on ima svega jednu jedinu knjigu koja vredi, koju svi pamtimo i koju svi volimo – to je njegova vrlo uspela Antologija. A osim toga ima samo jednu koještariju, jednu knjižicu Šta možemo da naučimo od Engleza. To je bila jedna visokokulturna željna sredina koja je emitovala koga je želela.
Mi smo bili ljudi koji smo se stekli sa svih strana i počeli smo, razume se, sa napadom, sa napadom na to, ali nisu bili nežni ni prema nama, nimalo, tako da o tome ne bih hteo, jer ono što sam ja o tome imao da kažem, to sam napisao, to je štampano, imate i u mojim sabranim delima, onaj deo Naša književnost. A uspomene kad čovek govori, one nemaju za današnjeg čitaoca onu vrednost, jer ne vidite čoveka. Recimo, niko ne zna šta je bio Toša Manojlović. Toša Manojlović je bio duša toga stola, a Ujević je bio veliki pesnik pri tom stolu. A nemojte misliti da je hotimično to što ne spominjem Krležu. Krleža nije došao iz političkih razloga tada sa nama, ali njegova dela su bila tu, i on je čak i nastavio najviše u Beogradu. Andrić isto tako dok se nismo razišli. Tako da su to za mene uspomene.
Ima u Dnevniku, ima u Seobama, da ostalo i ne spominjem, i naturalizma i realizma, ako hoćete i suve proze. Ono što vi nazivate intimni lirski ton ja bih voleo da priznate kao originalnost. To je taj lirski faktor. Taj lirski faktor imate u najvećim, najopširnijim romanima Krleže, imate ga i u Andriću. Kritičari taj lirski faktor pripisuju meni naročito zato što je neobičan, a osim toga, to je i najviše što se jednom piscu može priznati. Kritika ne voli da priznaje. Moj siromah Sibe Miličić imao je običaj da kaže u ono vreme kako ja imam veliki temperament, a on, on ima intelekt. Ja sam se smeškao. A kad je naša sadašnja kritika Nikole Miloševića, Džadžića i drugih počela da iznosi intelektualnu stranu, da ne kažem filozofsku stranu o mojim delima, ja sam se opet smeškao. Kritika nas retko pomaže iako želi, ali bolje ikad nego nikad. Pročitajte šta je Petrov otkrio u Stražilovu, na primer. Ja, međutim, nisam nikad patio od želje za slavom. Slažem se sasvim sa onim što je Andrić jednom rekao da se rep u vuka meri tek mrtvom.
Seobe su, kao što sam već više puta rekao, nažalost, jedna ruina. Te dve knjige su ostatak šest knjiga koje sam hteo, a koje da napišem nisam mogao. Mislim da je kod nas jedino Krleža ostvario svoj veliki opus onako kako je zamislio. Uostalom, niko, ni najveći pisac, ni najveći umetnik, kao ni običan čovek, u životu ne ostvaruje ono što je želeo. Da, kaže se da su Seobe istorijski roman. Razume se, sadržaj njihov je prošlost, pa kad je prošlost mora biti istorija, u tom smislu. Obuhvataju, i ovakve kakve su, jedno prošlo vreme srpskog naroda. Kad se govori o jednom čoveku ili ženi u XVIII veku, pisac mora da bude istorijski, mora znati kakvu dugmad imaju na kaputu i kakvu sveću ili lampu unose u suton u kuću, pa čak i kako se izražavaju. Samo, sve to ipak ne znači da je to istorija, da je to istorijski roman. Seobe su u prvoj knjizi trokut dva brata i jedne žene u jednom ratu u kom je jedan deo srpskog kao i hrvatskog naroda učestvovao kao pandur po tuđoj volji i za tuđ račun. U stvari, to je roman muža, svakog muža koji u ratu mora da ostavi kod kuće svoju ženu, i roman žene koju je muž ostavio. U širem smislu, razume se, to je roman celog jednog naciona, jednog dela naroda našeg i onog što se zvalo pozadina u ratu. Međutim, to je u stvari roman čoveka koji stari i kome je žena dosadila i koji je željan da čitavom jednom kraju našem, stotinama ljudi, hiljadama, nađe jednu lepšu budućnost. U drugoj knjizi Seoba centralni roman je ta ljubav prema umrloj ženi, velika ljubav prema umrloj mladoj ženi, i traženje jedne Rusije koja je Isakoviču značila jedan lepši svet i utehu. To nije istorijski roman.
Ja smatram našu romantičnu književnost kao veliku književnost. Ako je uporedite sa romantizmom u drugim zapadnim zemljama, ona ipak ostaje velika književnost. To što melanholično raspoloženje preovlađuje u mojim pesmama u prozi – to je privatna stvar, to ne bih hteo da tumačim, ali nije u vezi toliko koliko se misli sa Brankom Radičevićem. A što se Radičevića tiče, i često sam ga spominjao, to je zato što je on u mom detinjstvu i mojoj mladosti pun uspomena, što je vezan za mene, za moj život, za temišvarsko groblje gde imam sestre i maloga brata pored groba mlađega Radičevića. To se ne zaboravlja u detinjstvu. A za vreme studija na Univerzitetu u Beču ja sam stanovao vrlo blizu bolnice gde je Radičević ležao i umro. Na kraju krajeva, Fruška gora je i sad za mene najmilija zemlja u koju sam odlazio i zato je u mom sećanju, otuda sam se izgleda toliko vezao za Branka. Razume se što sam tu omladinu romantizma i voleo i divio se i njenom političkom radu koji je mnogo dublji nego što se misli. Ne zaboravite da je Laza Kostić držao kod svoje kuće pečat njihovog udruženja, a da bi zato sasvim sigurno visio na vešalima da su slučajno otkrili, da je jedan izdao. Odrastao sam sa tom romantičnom literaturom Radičevića koga je policijski pisar proterao iz Beograda. Uzgred budi, ja nisam proteran iz Beograda, ali sam otišao. (O tome bolje da ne govorim, ne spada ovamo.) Ostaje fah da je romantizam u našoj literaturi velika epoha, i biće sve veća što više budemo proučavali. Velika i po takozvanom evropskom merilu. Ja ponavljam stalno da je da su pesme Laze Kostića o Ruvarcu (Spomen na Ruvarca, Nad Kostom Ruvarcem; primedba Suština poetike) vanredne u svom dobu, a slažem se da je takva i Brankova poema Tuga i opomena. Neki od tih ljudi su umirali mladi, a ostali su živeli za tu borbu našega naroda i za te ideje njegovog romantizma. Svakome je, smatram, dozvoljeno, kritičarima isto tako, da o meni pišu šta god hoće. To ne znači, međutim, da sam se za Branka vezao, znači samo da poeziju uopšte smatram kao nešto što se ne može pisati bez toga što je naš romantizam bio, to oduševljenje, ta veza sa čitavim jednim narodom, sa čitavim jednim krajem, to je bila Vojvodina, ali i Srbija u isto vreme. Moja poezija je ono što bi se moglo označiti kao posleratna, jedna večna melanholija koja se javlja u svakom čoveku, u svakoj zemlji posle rata. Stražilovo, Serbia, Lament nad Beogradom – to su poeme koje govore svojim datumima postanka same za sebe: 1921, 1925, 1956. godine.