Петар Рајин Васић – Јутро у Пећиној кафани

Из архиве Суштине поетике

ИССН 2334-9417 (Онлине)

Тек је уполовљена шеста деценија двадесетог вијека. Поранило прољеће. Освиће уторак, још један од бучних и по свему узбурканих пазарних дана у Бијељини. На Брчанској малти код дуда заглавиле запреге окованих гвоздених точкова, отегла се колија више километара, цијук и шкрипа неподмазаних осовина и тулија чује се чак до Канала и то све од Багремика, поред кућа Словака Шимунових, па и издаље од Циглана. Сељаци који гоне воловске запреге раније су кренули од кућа да стигну прије на пијацу, док их они са упрегнутим коњима утркујући се, уз звеку и варничење гвожђа и камена, пристижу па и престижу.

Малтаџија Салко споро наплаћује улаз у градско подручје и издаје блочиће због строге контроле на пијаци која је надомак малте. Група жена из града поранила и врзма се с плетеним корпама око запрежних кола не би ли штагод од поврћа, жита или живе перади, раније и јефтиније пазариле.

Од гранапа на Пашиним башчама, односно од Диздаревића према центру, у низу с десне стране, поредале се радња до радње. У позадини приземних просторија су занатлијске мануфактурне радионице, испред су продавнице са окаченим производима или ћепенци истурени до пјешачког дијела улице. Низ се наставља право и у цик-цак: Спасина пекара, вуновлачарска радња, Видина содара, па ћурчије, абаџије, сарачи, грнчари, опанчари (њих има највише, јер Семберци, Мачвани и Подмајевичани се овде редовно сезонски обувају), бријачнице, сајџинице, златаре, ту су и бурегџинице, сластичарнице, здрављаци и тако право до корза гдје се на самом десном углу смјестила месара, па се разноврсно занатство десном страном наставља до Зелене пијаце, а одатле према Гвоздевићима.

С лијеве стране, преко пута вуновлачарске радње, близу Видине содаре, кад се прође прво дебло старе липе, налази се проширење у коме се смјестила Пећина кафана. Мало прије кафане између зида једне куће и велике тарабе налази се удубљење ширине не веће од пола метра, ту је поставио столицу и сјео слијепи просјак Радан. Раздањује се, и док Радан моли и богоради љуљајући се и понављајући тугованку у ритму: „О, како је туговати – бијела дана не гледати! Даруј брате, даруј сестро, удијелите мени нешто, не пролаз’те ово мјесто! Помозите мени слијепцу, Бог вам дао здраву дјецу!…“, покоји пролазник убацује ситне металне новчиће који звецкају у Радановој извраћеној шајкачи, а из Пећине кафане се чују пјесма и свирка.

Веле, шеф Катастра Драгец Предић освануо с друшвом уз музику и пјесму. Ту су с њим: Бранкица Новаковић, који на трбуху стишће чаробни прим, он је службеник у Катастру, Пајо Бошњаковић, баштован, Радо Стојаковић, кројач, за кога кажу да само ујутро укреше шибицу, а онда припаљује цигарете једну о другу, Јоцо и Симо Богдановић, газде и баштовани, с њима је и Јово Бошњак, опанчар најпознатији у граду. Јово се случајно запио са Драгецовим друштвом. Ријетко му се то деси, али кад заглави, остане до јутра. Конобарица Анђа врти се чило око њих, напојница не мањка. Промет и зарада за газду, као и њен бакшиш у једној оваквој ноћи позамашни су.

Никоме није чудно за Бранкицу, Раду и Пају, али најчудније је свијету који се окупља исред врата кафане па вирка унутра, откуд ту браћа Богдановићи, њих је ријетко кад ко видио у кафани. Богати су и вриједни баштовани, а рано је прољеће, расада приспјела за продају и пуни су брига. Вида, Јоцина жена, је сигурно већ на пијаци, а Симина госпођа сад спрема доручак дјеци која иду свако на свој посао, или храни велико јато голубова које Симо с љубављу узгаја. Чуде се и за Јову опанчара, тај је увијек у радњи са својим калфама и шегртима обучава их и контролише, строг је али и родитељски доброћудан. Ето, десило им се и ово, сви они не могоше одбити Драгецов позив „на по једну боцу бијелог са содом“.

Крај састављена три стола стоји Дикан Лазић с тамбурицом и Омер Ћоро с фрулицом, они су од синоћ ту, а у неко доба ноћи дошла је у кафану и придружила им се Мара Ђорђанова. Анђа је у први мах хтјела да је отјера из кафане, али Драгец рече да јој наточи једну на његов рачун и тако Мара остаде.

Најљепше пјева и свира на приму Бранкица Новаковић. На репертоару су му углавном пјесме Софке Николић и друге староградске, онда шири избор мађарских романси, наметне се и покоја врањанска, све оне разгаљују душу, ваде флеке из сјетне младости, траже нове наруџбе вина или ракије, а код неког као што је Пајо Бошњаковић мало-мало па потеку сузе, он их и не брише већ му капају низ необријану браду: „Имам једну жељу“, „Тужна је недеља“, „Сунце жеже“, па народне хит пјесме овог доба: „Сироче сам“ и „Стаде се цвијеће росом китити“. Бранкица пјева први глас, Драгец га зналачки прати, обојица су чланови КУД-а, Драгец је још увијек и глумац аматер, Бранкица је проширио трбух па сад не глуми јер му више не пристаје улога љубавника, посљедњи пут је глумио Шацу у „Попу Ћири и попу Спири“. Сви остали за столом и у кафани подржавају пјесму како ко умије. Гласови су промукли и кафански раштимани, али прим се не да. Одјекује весела музика из Пећине кафане.

Пајо Бошњаковић је дјелимично паралисан, ударио га шлог у десну страну, кад је тријезан забацује ногом и мало теже ради десном руком, али кад се напије, онда га обавезно мора неко водити. Ујутро ће по њега доћи Пишта Шимун с колицима које вуче Пиштино магаре, успут му је, а и добри су пријатељи, Пајо му често даје савјете о баштованлуку.

Све воња на алкохол и устајалост, осим тога под је јуче поподне науљен да се лакше чисти блато и премазан је карболом да би уништио евентуалне „стјенице и другу гамад коју ту доносе посјетиоци, нарочито пазарним даном“, вајка се конобарица Анђа. Она је зато тражила помоћ од газда Пеће да јој пошаље момка како би уредили локал пред пазарни дан, није ни очекивала посјету овако важних и угледних гостију какви су Драгец Предић и његово друштво.

Анђин поглед се понекад сусретне са Драгецовим па се она с видним узбуђењем често погледа у огледалу и поправља фризуру, онда га опет укосо простријели баченим оком провјеравајући да ли је то било случајно или му се она стварно допада. Драгец се ријетко задржава у другим локалима, његово је стално мјесто хотел „Дрина“, тамо има свој сто и сав пратећи штимунг. Он је, иначе, честа мета чежњивих погледа добро држећих госпођа, понека га и улови, све зависи од погодне прилике.

А и браћа Богдановићи, па и Јово Бошњак, ако који пута годишње одсједну, онда је то увијек у хотелу „Дрина“. Они су обавезно у тим приликама са својим госпођама, ово је изузетно.

Мирис карбола у Пећиној кафани још није сасвим испарио иако су прозори и врата кафане сву ноћ отворени.

Пјесма и свирка се преплићу и смјењују. Кад Бранкица и Драгец престану онда се гости окрену Омеру и Дикану да их ови забављају. Омер Ћоро прати на фрули сваку пјесму, али кад га прозову он им одсвира коло, најчеће „јеремићку“, по томе су га и прозвали бијељинским Савом Јеремићем. Његово радно мјесто је на ћошку с почетка корза с лијеве стране преко пута месаре, ту су зазидана врата па је остала ниша и праг, као створено мјесто да Омер постави корпу напуњену печеним бундевским сјеменом које продаје на чашицу уз пратњу свирке са фрулице.

Дикан дјелује с времена на вријеме болесно изгубљеног погледа, али наиђу дани када се нормализује и дјелује сасвим стабилно. На његовој огуљеној прим-гитари само су двије жице које Дикан ритмично удара прстима десне руке забацивши сламени мексикански шешир за врат, а кроз ријетке брчиће „а ла мексикано“ и још рјеђе зубе почиње да рецитује:

„Мој пас има мене
и ја сам му вјеран друг
и тако у круг!“,

Потом подигне глас и замахне десном руком:

„Стево, Стево,
пази на крило лево,
Омере, Омере, пази да се то обере,
Османе, Османе, пази да ко не остане!“…

Успут запјева неку мексиканску, а онда му се сви наглас смију и аплаудирају. Задјену с времена на вријеме по неку новчаницу за жице његове гитаре.

Добије и Омер у џеп, али љубоморан је на Диканове новце, чини му се да он треба више да добије, јер Омер, и не само он, сматрају Дикана лудим, а он је само оригинални бијељински боем.

Мара Ђорђанова дјелује утучено, прилично је оронула, лоше изгледа и у лицу и тијелу, а и одјећа јој је лоша. Скоро је у дроњцима, сукња спуштена на лијевој страни, десна страна сукње као да је подрезана, чарапе на мјестима подеране па се види кожа на поткољеницама, џемпер шупаљ на лактовима и укриво закопчан на осушеним грудима, марама плишана видљиво излизана, али коса јој је уредно сакривена испод мараме и лице без много бора и брада без висећег подвољка. Кад се пажљивије загледаш у Марино лице примијетиш да је у младости била врло лијепа. Прича је обично позната:

Јединица у богатог оца трговца, несретно заљубљена и остављена, неудата, да би се као усједјелица пропила и одала проституцији. Кажу да је Мара прије рата била најљепша цура у Финцијевој јавној кући. Привлачила је богате муштерије чак из Шапца и Београда.

Док се друштво весели, пије и забавља, Мара сједи поред зида невелике кафане, ближе је шанку, пуши и пије ракију из чокањчића коју јој они поручују. Тихо кашље па се повремено зацене од кашља, а кад се поврати одгега у ћошак кафане да избаци нешто из уста у пљуцу, округлу плићу емајлирану посуду, која је законски обавезна у свим друштвеним просторијама. Нешто с времена на вријеме прича као сама са собом смијешећи се и одмахујући понекад руком.

У једном моменту, у сами расвитак, досјети се први Радо Стојаковић да позове Мару да сједне за њихов сто, Мара некако нерадо принесе своју столицу између Раде и Паје Бошњаковића. Дикан и Омер и даље стоје са стране и повремено изводе своје тачке кад престане Бранкичина свирка и заједничка пјесма. Дикан упадљиво избјегава Марину близину и закреће главу од ње. Мара се понаша равнодушно, у њеном погледу се начас примијети израз гордости и тада се у њеним модрикастим очима појави мало сјаја.

Радо Стојаковић одједном устаде и рече Бранкици да засвира ону „А што ти је, мила кћери, јелек раскопчан“, прихватише сви умјереним тоном, а Радо и Пајо Бошњаковић врло бучно, Пајо има снажну љевицу, десна рука му је опуштена и као натечена, подигоше Мару са столице и помогоше јој да се попне на сто. Она прихвати њихову помоћ, усправи се на столу и поче раскопчавати подебели сиви џемпер љуљајући се ритмично у куковима. Сви ућуташе само Бранкица Новаковић затворених очију настави пјесму и свирку, затим нагло убрза ритам и поче: „Ево банка, Цигане мој“…

Кафана се у моменту претвори у концертну салу, већа група пролазника, који су љубопитљиво већ били на вратима, навали у кафану. Неки тапшањем подржавају ритам, а Мара се као у трансу окреће на столу, гази у опанцима по тањирима и мрви све редом на столу.

Нико није ни примијетио да је Дикан прислонио своју тамбуру уз зид испод прозора и истрчао на бочна врата у мало двориште. Иза куће у којој је Пећина кафана, тачније, између зида и ограде налази се узак простор испод стрехе, заклоњен комшијском кућом у коју се улази с друге стране, тамо од Галамић сокака. У том заклоњеном пролазу Дикан се наслонио на зид, груди му се надимају, из стомака се диже мучнина на повраћање, у глави као да му свирају возови. Не зна шта да очепи: и плаче му се и повраћао би.

– О, Боже, ко сам то ја и шта сам ти крив? Ако изгледам понекад луд, нисам глуп. Немој ме кажњавати за туђе гријехе. Ако ми дамари овако заиграју, па нисам ја за то крив. Никад не учиних велику лудост. Моји гријеси су ситни, ја то знам, а и ти сигурно. Они који се мени смију и ругају не знају шта њих чека. Свако има бар мало лудости. Ја знам да имам више. Али сви ми свакога дана једни пред другим полажемо испите људскости. Нећу ја да будем као они. Сваки од ових има жену код куће и барем по једну још, а ја немам никога више. А она и ова, једног ће дана да ми дођу, да ме моле да опростим за све. Не, нећу ни једну примити! Хоћу, хоћу, примићу само њу, јашта ћу него примити.

Нешто горко му узлети у грло из стомака и поче тихо рецитовати:

И у школи живота био сам понављач
Моја је прича проста, као и ја што сам
И у тој простоти има неког чара
Понекад не знам ни шта сам, ни ко сам
Јер за смушеност имам много дара…

Тог тренутка у глави му престаде бука, као да му се у души просвијетли.

Онда се он, Дикан, нагло окрену, улети у кафану па ту мало, на кратко, застаде. Кафана је баш тог тренутка на врхунцу кључања. Мара изводи своју тачку.

Наједанпут се Мара оклизну и сједе на сто са којег је већ био спао столњак, сукња јој је уздигнута, испод сукње синуше голе бедре, на мјестима модре од проширених вена и крвних подлива. Она наједном искриви лице као да се насмјеши па онда га покри рукама и заплака.

Десно поред прозора, за кратко као у страху, стоји Дикан и гужва свој мексикански шешир, онда нешто гласно викну и излети напоље не понијевши своју тамбуру.

Сви се разбудише. Нико не би знао тачно да преприча шта се то у ствари догодило, а поготово да протумачи појединости. Свакоме остаде да причи дода нешто своје.

Пијано друшво се поче разилазити као и успутни знатижељници. Само Драгец Предић изађе у башту кафане на бочна врата. Анђа му поможе да се умије на ручној пумпи, он стави на главу свој фини шешир-полуцилиндар, мало поправи сако и кравату и оде у Катастар на посао. Корак му је чврст, држање усправно, узвраћа поздраве познаницима, дамама скида шешир, као да је сву ноћ спавао. Бранкица има слободан дан, па он и друштво одоше женама на језике за доручак, како се то каже.

Улица оживи, превладаше познати гласови и повици:

„Жене, игала, игала, герме тазе, игала!“…“Крпим лонце, поправљам кишобране“, „Миш бели срећу дели“…

Момак који продаје буреке носи дводијелну канту на прсима, са стране из џепа канте узима по комадић хартије исјечене од врећа и виче: „Бурек врућ, са сиром и с месом, извол’те!“

Један кривоноги младић гура дрвену троколицу уз повике: „Клакери, шабесе, сода вода!“…

Шкрипе воловске и коњске запреге, точкови лупају покоцканом улицом, свијет се комеша. Уторак је, народе, пазарни дан у Бијељини.

Петар Рајин Васић

О ПИСЦУ

Петар Рајин Васић, новинар и публициста, рођен је 27. 6. 1941. године у Пиперцима, општина Бијељина. Вишу реалну гимназију је похађао у Брчком и Бијељини, гдје је 1960. положио велику матуру. Након тога слушао је једно полугодиште педагошку групу предмета у Учитељској школи Травник гдје је положио дипломски учитељски испит. Три године је радио као учитељ у босанским селима, а потом прешао у Средњошколски ђачки дом Зеница и седам година радио као васпитач.

Коаутор је више књига о Брчком и Брчком Дистрикту Босне и Херцеговине: „Брчко-хроника супервизије“ 1999. године, „Брчко дистрикт БиХ – Будућност је почела“ 2003. године, „Будућност је почела“, и још неколико заједничких књига, а своју прву ауторску књигу „Супервизор“ промовисао је петог марта 2010. године, на десету годишњицу проглашења Коначне арбитражне одлуке о Брчком.

Покренуо је и уређивао билтен Владе Дистрикта „Мост 2000“ који је излазио редовно од октобра 2000. године до октобра 2003. године.

Објављено у Суштини поетике – Број 7, 4. јул 2014.