Енеа Хотић - О филму Друштво мртвих пјесника

(Из архиве Суштине поетике)

Све почиње кад стидљиви Тод Андерсон постаје ђак колеџа у срцу Нове Енглеске који школују будућу елиту Америке. Сви професори ове престижне школе су недодирљиве особе, лажни ауторитети који се строго придржавају правила. Сви осим једног – професора књижевности Џона, неконвенционалног човјека пуног ентузијазма, оригиналних идеја и инспирацијских стихова, јединог професора на колеџу који вјерује да ријечи и идеје могу промијенити свијет. Љубав професора Китинга према литератури, посебно према поезији, покреће ученике на путовање које води до самоостварења. Инспирисани његовим предавањима, група младића предвођена Тодом оснива ДРУШТВО МРТВИХ ПЈЕСНИКА, клуб настао по угледу на истоимени коме је Китинг припадао као ученик. Друштво мртвих пјесника састаје се ноћу, у оближњој пећини, гдје дјечаци читају поезију и своје прве стихове. Охрабрења професора Китинга снажно утичу на Тода , толико да полако побјеђује своју стидљивост и страх од јавних наступа. Тодов цимер Нил, под утицајем професора, открива страст према позоришту и укључује се у рад на припреми Шекспировог комада. Међутим, када Нилов отац открије да се његов син интересује за позориште, забрањује му да глуми у представи. Ствари полако измичу контроли, а судбине ових младића и њиховог професора заувијек се мијењају… Робин Вилијамс је брилијантан у улози професора књижевности који својим ентузијазмом, инспиративним наступом (цитира стихове, опонаша Марлона Бранда и Џон Вејна) и неконвенционалним методама подстиче своје ученике да буду слободни и креативни. „Carpe, cape diem, seize the day boys, make your lives extraordinary“ ( Capre diem, ухватите дан, момци, учините ваше животе изузетним ) – је његова прва и најважнија лекција коју су многи од нас заборавили. „We don’t read and write poetry because it’s cute. We read and write poetry because we are members of the human race. And the human race is filled with passion.“ ( Не треба да читамо и пишемо поезију зато што је сладуњава. Читајмо и пишимо поезију јер припадамо људској раси. А она је пуна страсти.) Но, ово није филм о поезији, него о интелектуалној слободи и креативности. Кључни дио филма је сукоб између младог Нила, који открива страст према глуми и његовог строгог оца који инсистира да му син постане доктор и забрањује му наступање у драмској представи. Иако ће они зрелији и циничнији у њему наћи пуно мана и недостатака, мислим да је овај филм одличан за све младе умове који тек требају открити своје жеље и интересовања, без утицаја одраслих. Након гледања филма и размишљања наметнула су ми се сљедећа питања: колико је потребно и шта потребно да се покренемо из влластите летаргије која нас све обузима; да ли је потребно да се подстицај за промјену појави у спољашњем свијету; да ли имамо довољно храбрости да слиједимо своје жеље и стремљења, поготово кад оне не угрожавају друге суштински, али доводе до помијерања граница увријеженог система вриједности. Лик професора књижевности је веома инспиративан и код младих ученика је довео до тога да се загледају у сопствене личности управо онда кад су почели истински да слушају професора и да га слиједе. Зачуђеност ученика је веома уочљива, чак и драга у неку руку, јер им се свијет омиљеног профеесора чини помало далек од њиховог уштогљеног свијета који им намеће средина у којој одрастају, првенствено кућно васпитање.

Долазак младог професора на престижни колеџ само је наизглед тема филма. Истина да је добро да се у филму маркира оваква једна особа или лик који ће послужити расвјетљавању основне идеје филма, а то је да укаже на малограђански однос према образовању (искључиво по директиви породице, а не по жељи протагонисте, младог Нила). Младалачки дух бива пробуђен спектакуларним, а уједно и врло једноставним наступима професора књижевности. Окупљени у кружоку Друштво мртвих пјесника младићи су сједињени љубављу према поезији, а тамна сигурност пећине њихово је сигурно уточиште од спољашњег свијета и наредби којима се морају покоравати. Они почињу да размишљају својим главама, моћ поезије сад постаје божанска јер мијења свијест, а све кроз ставове и понашање младог професора. Како то обично бива, прави квалитет није препознат.

Чини ми се да је то судбина свих великих људи. Њих не требамо тражити у великим писцима који су обиљежили свијет, не, него у људима које свакодневно срећемо. Професор књижевности је имао задатак , а то је да покрене те младе људе да преознају шта хоће, а шта неће у свом животу. Истина је да младић који открива у себи љубав према позоришту наилази на ледени поглед свој оца. Међутим, питам се није ли дивно кад успијемо да откријемо у себи сва она наша стремљења која су из објективних или субјективних разлога остала закопана дубоко у нама? Мислим да је то велики успјех – бар за кратко знати шта желимо и гдје припадамо. Кад једном спознамо моћ свог властитог избора онда нам нема краја. Мисли су бесконачне и оне нас воде гдје желимо. Оне могу да нам промијене живот и можемо да кренемо у нешто ново, па макар и не остварили до краја своје намјере. Сама спознаја да смо ипак нешто покушали да урадимо за себе, већ је довољна да се сматрамо вриједнима живота који је пред нама.

Често размишљам о томе да једно остварење, може бити и филмско, свој стварни живот има изван маргина самог сценарија филма. Зашто? Зато јер сваки појединац различито доживљава ликове који у у филму ступају међусобне односе.

Чувена латинска сентенција Carpe diem или ухвати дан оживјела је и у мени, као и многима прије мене, и навела ме на размишљање колико смо често спремни да кажемо да ћемо за нас битне ствари одложити за касније, заборављајући да се праве ствари дешавају онда кад смо спремни да слиједимо себе и ухватимо дан. Филм је показао како цијела млада генерација доживљава толико жељени преображај. Наиме, првобитни момци са престижног колеџа, помало уштогљеног и очекиваног понашања, полако постају радознали и виспрени момци, и то какви момци!

О ауторки есеја

Енеа Хотић рођена је у Бањалуци 9. маја 1971. године. Пише поезију, кратке приче и цртице из живота. По занимању је професорица српског језика и књижевности, ради већ петнаест година, а запослена је у Основној школи „Иво Андрић“ у Бањалуци.

Објављено у Суштини поетике – Број 6, 3. јуна 2014.