(Из архиве Суштине поетике)
Долазак младог професора на престижни колеџ само је наизглед тема филма. Истина да је добро да се у филму маркира оваква једна особа или лик који ће послужити расвјетљавању основне идеје филма, а то је да укаже на малограђански однос према образовању (искључиво по директиви породице, а не по жељи протагонисте, младог Нила). Младалачки дух бива пробуђен спектакуларним, а уједно и врло једноставним наступима професора књижевности. Окупљени у кружоку Друштво мртвих пјесника младићи су сједињени љубављу према поезији, а тамна сигурност пећине њихово је сигурно уточиште од спољашњег свијета и наредби којима се морају покоравати. Они почињу да размишљају својим главама, моћ поезије сад постаје божанска јер мијења свијест, а све кроз ставове и понашање младог професора. Како то обично бива, прави квалитет није препознат.
Чини ми се да је то судбина свих великих људи. Њих не требамо тражити у великим писцима који су обиљежили свијет, не, него у људима које свакодневно срећемо. Професор књижевности је имао задатак , а то је да покрене те младе људе да преознају шта хоће, а шта неће у свом животу. Истина је да младић који открива у себи љубав према позоришту наилази на ледени поглед свој оца. Међутим, питам се није ли дивно кад успијемо да откријемо у себи сва она наша стремљења која су из објективних или субјективних разлога остала закопана дубоко у нама? Мислим да је то велики успјех – бар за кратко знати шта желимо и гдје припадамо. Кад једном спознамо моћ свог властитог избора онда нам нема краја. Мисли су бесконачне и оне нас воде гдје желимо. Оне могу да нам промијене живот и можемо да кренемо у нешто ново, па макар и не остварили до краја своје намјере. Сама спознаја да смо ипак нешто покушали да урадимо за себе, већ је довољна да се сматрамо вриједнима живота који је пред нама.
Често размишљам о томе да једно остварење, може бити и филмско, свој стварни живот има изван маргина самог сценарија филма. Зашто? Зато јер сваки појединац различито доживљава ликове који у у филму ступају међусобне односе.
Чувена латинска сентенција Carpe diem или ухвати дан оживјела је и у мени, као и многима прије мене, и навела ме на размишљање колико смо често спремни да кажемо да ћемо за нас битне ствари одложити за касније, заборављајући да се праве ствари дешавају онда кад смо спремни да слиједимо себе и ухватимо дан. Филм је показао како цијела млада генерација доживљава толико жељени преображај. Наиме, првобитни момци са престижног колеџа, помало уштогљеног и очекиваног понашања, полако постају радознали и виспрени момци, и то какви момци!


Енеа Хотић рођена је у Бањалуци 9. маја 1971. године. Пише поезију, кратке приче и цртице из живота. По занимању је професорица српског језика и књижевности, ради већ петнаест година, а запослена је у Основној школи „Иво Андрић“ у Бањалуци.