Милорад Телебак – Како се каже

– Радује ме да још увијек пишете чланке о језику у којима има много тога за научити – вели ми, у једном сустрету, господин који рече да чита моје чланке у новинама.

– Можда читате, али нисте научили да се не каже „радује ме да још увијек пишете“ него: радујем се што још пишете, нити се каже „има много тога за научити“ него: има много шта да се научи! – одбрусих.

– Али, знате…

– Нема ту „али“! – прекидох га.

– Дозволите само пар ријечи…

– „Пар ријечи“! Значи – двије ријечи. Баш ме занима јесу ли те ријечи лијеве или десне, мушке или женске! – постадох заједљив.

– Не разумијем вас.

– Наравно да не разумијете, јер не знате!

Асутријска администрација се одавде повукла прије више од 90 година, а ми и данас говоримо по њемачком калупу. Чудно је да већ нисмо њихово заборавили, кад већ нисмо своје научили! Код нас се и данас кува на „шпорету“, пече у „рерни“, тражи „фришак“ хљеб, једу „филоване“ паприке; мушкарци за „шанком“ пију пиво из „кригла“ све док „келнер“ не најави „фајронт“, а наше жене суше „веш“ на  „штрику“…

Наше бекрије би се грдно наљутиле да их неко назове пијаницама. (Шта би тек било да их назовете каквим четвороношцем!) А нема дана да их неко не „назове телефоном“, а они се због тог не љуте. Штавише, често и замоле да их назовете телефоном. Не љуте се јер не знају да је то буквалан превод њемачке ријечи anrufen. Не знају, такође, да у српском језику назвати значи именовати, дати коме какво име, надимак. Не знају да ми имамо, њему обликом сличан, глагол позвати и да треба рећи: позови ме телефоном или, краће, телефонирај ми.

А кад смо већ код телефона и телефонирања, да кажем и ово. Многи мисле да је неправилно рећи: „Ко је на телефону?“, јер – забога – откуд човјек на телефону?! Шта ће горе? Ипак, треба знати да је језичка логика каткад другачија од животне логике. Наиме, смисао питања није: ко се попео на телефон, него: с ким разговарамо. (Као што, рецимо, за професора који предаје на факултету нико и не помишља да хода по крову, као мјесечар!) Чак је обичније бити на телефону него оно натегнуто: код телефона, поред телефона…, мада се и тако може рећи.

Било како било, али немојте остати дуго – скупи су импулси!

А још боље би било да се, као што је и ред, представимо јављајући се на телефон, па неће бити потребе за питањима „сумњиве“ правилности.

Прије 100 година Кочићев Давид се ругао аустријском чиновнику који је – према њемачком ein Mӓdchen или eine Frau heiraten – питао: „Кад си ти оженио своју жену?“, а Давид је – крстећи се у чуду – понављао: „Жену оженио?… Жену оженио?! Ама, зар се у вашој земљи жене – жене?!“

Давид би се данас превртао у гробу кад би могао чути да и на његовом Змијању његови праунуци и чукунунуци „жене дјевојке“! Па да то разјаснимо.

Некада давно, кад су родитељи женили синове и удавали кћери, а ови били углавном пасивни при избору супружника, галаголи женити и удавати су били прелазни: на сина или на кћер (као објекте) прелазила је радња жењења и удавања, чији су вршиоци (субјекти) били родитељи. Тада се говорило: Оженили смо сина. Удали смо кћер.

Касније, кад су се синови и кћери почели сами, по својој вољи и избору, женити и удавати, глаголи оженити и удати постали су повратни, добили су повратну замјеницу СЕ, која означава да онај ко се жени и удаје активно врши ту радњу, и то сам на себи; тај је истовремено и субјекат и објекат (оженити се = оженити себе). Тако смо добили: Син се оженио. Кћерка се удала.

А онда су дошли Аустријанци и замутили, загадили наш језик. Наиме, чиновништво аустријског апарата, које је наш језик учило из нужде, механички, рјечнички (учило, а никад научило!), створило је једну језичку накараду, са мноштвом њемачких ријечи и израза супротних нашем мишљењу и нашој синтакси. Таквом језику народ се у почетку ругао, али се он – као језик власти – наметнуо најприје нашој интелигенцији а онда продро и у народ.

Привикавајући се на њега, народ је све мање осјећао његову накарадност па је и сам почео да квари свој језик, говорећи, на примјер, „Милан је оженио Јованку“, „Никола ће оженити Душанку“!

Изгубила се и разлика између глагола оженити се и удати се па се почело говорити да се „Јованка оженила за Милана“ и да ће се „ускоро оженити Никола и Душанка“. И, више ту ништа није јасно – ни колико има невјеста, а колико младожења, ни ко се жени, ни ко се удаје…

Кад је тако у језику, како ли је тек у браку!