Mika Antić

Miroslav Mika Antić je rođen 14. marta 1932. godine u Mokrinu. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. godine preselila iz Mokrina. Gimnaziju je pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, a maturirao u Pančevu. Studirao je slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle mature, pre nego što je postao poznat, radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. godine počeo se baviti novinarstvom u listu Pančevac. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u Dnevniku, radeći jedno vreme u izdanju sredom — Novosadskom dnevniku, do 1959. godine.

Više od godinu dana bio u Beogradu urednik Pionira (1959—1960). Po povratku u Novi Sad 1961. postaje član redakcije u Izdavačkom odeljenju Foruma, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) — novinar u novinskoj Izdavačkoj kući Dnevnik — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962—1965), obnovio i radio kao glavni urednik Neven Čika Jove Zmaja (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu.

Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima.

Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“…

Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila.

Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju, a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.

U obraćanju deci on kaže „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“.

Za svoja dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Umro je 24. juna 1986. godine u Novom Sadu.

Poznatija dela su mu:

„Vojvodina“, „Ispričano za proleće“ (1951), „Roždestvo tvoje“, „Plavo nebo“, „Nasmejani svet“ (1955), „Psovke nežnosti“, „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962), „Mit o ptici“, „Šašava knjiga“(1972) i „Izdajstvo lirike“.

Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ (1965), „Horoskop“ (1983), „Prva ljubav“ (1978), „Garavi sokak“ (1973), „Živeli prekosutra“ (1974) i „Plava zvezda“.

Režirao je filmove: „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman. O njemu je Nemanja Rotar napisao knjigu „Sutradan posle detinjstva”.