Napisao Nemanja Vidić
(Iz arhive Suštine poetike)
Sažetak
Ovim radom želi se ukazati na sledeće: da je srpska književnost pre dolaska na vlast komunista bila gotovo 100% ćirilička; da je danas ćirilica sirotica u srpskoj književnosti jer je ona polatiničena više od 70%, s trendom gotovo potpunog iščeznuća ćirilice; da je zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom planirana Novosadskim književnim dogovorom iz 1954. godine, a sprovedena je u organizaciji Matice srpske; da je Matica srpska potpisala smrtnu presudu ćirilici odrednicom u svom pravopisu iz 2010. godine da je i latinica standardno pismo srpskog jezika; da gotovo uopšte nema javnog otpora latinizaciji srpske književnosti, nego se potreba za uvođenjem standarda imanja dva pisma u srpskom jeziku pravda upravo time što je ta književnost latinizovana, pa je zato i latinica srpsko pismo; da nema otpora književnika latinizaciji Srba, nego su oni s negovanjem dva izgovora i dva pisma prepreka kulturnoj integraciji srpskog naroda sa obe strane Drine; da su nosioci latinizacije državna vlast i univerzitetski profesori koje država plaća za latiničenje Srba, a koji deluju kroz prosvetu i nacionalne institucije: Srpsku akademiju nauka i umetnosti, Akademiju nauka i umetnosti Republike Srpske i Srpsko kulturno i umjetničko društvo Prosvjeta, a koje su nacionalne samo po imenu.
Književnost pravoslavnih Srba bila je samo ćirilička od njihovog opismenjavanja do stvaranja Jugoslavije
Sva književnost pravoslavnih Srba od njihovog opismenjavanja do pojave Jugoslvije, u kojoj su živeli u zajedničkoj državi sa Hrvatima, bila je ćirilička. O tome je napisao studiju Vasilije Kleftakis, koja je objavljena na sajtu NSPM. Analizirao je srpsko izdavaštvo u poslednjih stotinu godina i izveo sledeća dva glavna zaključka: prvo, do dolaska na vlast komunista, ćirilica je suvereno vladala u srpskoj kulturi, gotovo u stopostotnom obimu, i drugo, trend zamenjivanja ćirilice latinicom je takav za će Srbi za koju deceniju biti potpuno polatiničen narod. Vasilije Kleftakis je doktor medicinskih nauka koji živi u Holandiji, a ne lingvista, filolog ili književnik. Jezička struka o tome neće pisati, jer je ona, zloupotrebljavajući autoritet srpskih nacionalnih institucija, upravo preko njih sprovela latinizaciju Srba. Na tom putu brisanja svega srpskog Matica srpska je stigla dotle da ima Odeljenje za jezik i književnost, a ne Odeljenje za srpski jezik i književnost. Neobavešteni narod veruje da, dok on ore, kopa i radi u fabrikama, imaju neki koji su školovani o državnom trošku, titulisani i plaćeni da brinu o srpskom nacionalnom interesu. Ali oni su zloupotrebili svoj položaj i bave se srpskohrvatskim umesto srpskim jezikom. U nebrizi za srpsko otišli su toliko daleko da nijedan predsednik SANU, ni u Jugoslaviji ni danas u Srbiji, nije javno progovorio o zatiranju ćirilice, a kamoli da je državnu vlast stavio pred svršen čin javnim predlaganjem šta ona treba da učini da bi srpsko hiljadugodišnje nacionalno pismo bilo vraćeno Srbima. Čak su javno predlagali da se SANU preimenuje u ANU. Ovo drugo ime bi uistinu bilo prikladnije, jer SANU radi rečnik srpskohrvatskog umesto srpskog jezika.
O tome da je književnost Srba ,bila ćirilička od samog njihovog opismenjavanja današnji univerzitetski profesori jezičke struke ne uče studente, kako se ne bi postavljalo pitanje njihove odgovornosti za slom ćirilice u vreme komunizma, kad su oni stekli titule i privilegije upravo na latiničenju Srba. Pokazaćemo to na primeru shvatanja značaja ćirilice za srpsku kulturu prof. dr Laze M. Kostića, na jednoj strani, i grupe profesora na čelu sa Petrom Milosavljevićem koja je osnovala Pokret za vraćanje srbistike, s druge strane.
Prof. dr Lazo M. Kostić izbegao je na zapad pred komunistima i živeo u bedi. Čekao je na priloge srpske sirotinje iz Amerike od po desetak dolara, da bi mogao da kupi papir i da napiše ono što srpski profesori u komunizmu neće napisati. Jednu od svojih knjiga je posvetio majci iz zahvalnosti „što ga je rodila Srbinom“.
Između ostalog, pisao je i o tome da su Hrvati prisvojili srpski jezik. To se u srpskim zemljama moglo objaviti tek posle pada komunizma i Jugoslavije. Pokret za vraćanje srbistike zastupa upravo tu tezu, a sam prof. dr Petar Milosavljević je napisao u svojoj knjizi Jugoslovenska ideja i srpska misao da je L. M. Kostić najveći srpski pisac u emigraciji.
L. M. Kostić je ćirilici pridavao prvorazredan značaj, odlučujući za opstanak srpskog imena, upravo zato što je svo stvaralaštvo pravoslavnih Srba bilo ćiriličko. Tako je u svojoj knjizi Ćirilica i srpstvo – o srpskom jeziku – Vuk i Nemci („Dobrica knjiga“, Novi Sad 1999) naveo 76 primera da su se Srbi prepoznavali po tom pismu i da su ih po njemu prepoznavali stranci. Evo nekih njegovih misli o ćirilici (preuzeto iz knjige Dragoljuba Zbiljića Srpski jezik pod okupacijom latinice, „Ćirilica“, Novi Sad):
*
Istina, današnja slavistika smatra da je kod Slovena pre ćirilice bila u upotrebi glagoljica. To još nije sigurno dokazano i mnogi veoma ugledni slavisti i dalje tvrde da je ćirilica prvo slovensko pismo.
*
Ćirilica je nastala pre odvajanja Istočne crkve od Zapadne, ćirilica je nastala davno pre Svetog Save i pre naše autokefalne srpske crkve. Ćirilica je nastala kad među Srbima teško da je uopšte bilo pismenih ljudi. Ćirilica je nastala pre i jednog jedinog srpskog kulturnog spomenika.
Sva naša pismenost i sva naša kultura u njoj je izražena. Mi nemamo u celoj svetskoj kulturnoj istoriji ništa pre nje, kao što nemamo ni ma šta van nje. Naša vidna kultura s njom započinje, ona se u kulturi ogleda.
*
Sa pojavom ćirilice su Srbi kulturno nastali, sa njenim odricanjem oni bi kulturno nestali, prestali bi da egzistiraju kao samostalna nacija, samostalan kulturni individualitet.
***
Predvodnik Pokreta za obnovu srbistike prof. dr Petar Milosavljević, koji je odao priznanje L. M. Kostiću – prihvatio je njegovu tezu da su Hrvati prisvojili srpski jezik, ali je potpuno prećutao njegov stav o ćirilici. Drukčije nije ni mogao jer je pisanjem na sajtu „Vidovdan“ dokazivao da je i latinica srpska time što je on decenijama bio urednik časopisa „Polja“ u Novom Sadu, latiničkog tokom celog svog trajanja. Umesto da makar ne spominje tu činjenicu, jer ona svedoči da je bila lažna standardizovana ravnopravnost pisama u Jugoslaviji, on iz nje izvodi ovakav zaključak: ako se on oseća Srbinom, a tolike godine je bio urednik latiničkog časopisa, stavljajući se tako na stranu latinice, onda mora da je i ona srpska.
A da bi opravdao svoj latinički staž u srpskoj prosveti, nauci i kulturi, odnosno latiničenje srpske književnosti, prvenstveno naopakim učenjem studenata budućih književnika, pribegao je širenju neistine da je Vuk Karadžić autor i ove latinice, što znači da je ona srpska i po tom osnovu, a ne samo po tome što je njegov časopis „Polja“ bio isključivo latinički. Dokaz za to mu je bila činjenica da su u Vukovom bukvaru kao srpska pisma pokazane jedna pored druge i ćirilica i latinica. Srećom, pored toliko profesora i književnika našao se jedan inženjer Vladislav Grujić koji je otkrio neistinitost navedenog stava P. Milosavljevića. Naime, Milosavljević se pozivao na reprint izdanje Vukovog rečnika, a Grujić je otkrio da je on falsifikovan tako što mu je dodat jedan list kojeg nema u originalu. Tako se u traženju „naučne“ podloge za pravdanje latiničenja Srba i njihove književnosti poseglo čak i za komunističkim falsifikatom.
Čak je na strani latinice i rusista, prof. dr Radmilo Marojević, koji je izveo ovakav zaključak: pošto Hrvati govore srpskim jezikom, onda je i latinica kojom se služe pismo srpskog jezika. Odnosno, čiji je jezik njegovo je i pismo koje se koristi u njemu.
Treći uglednik iz Pokreta za vraćanje srbistike prof. dr Miloš Kovačević je izveo ovakav zaključak: latinica jeste pismo srpskog jezika (jer nju koriste Hrvati u prisvojenom srpskom jeziku), ali nije srpsko pismo. Valjda je srpsko onda kad ga u srpskom jeziku koriste Srbi u srpskim zemljama kad govore srpski jezik. Čak je i napisao knjižicu Srpski jezik i srpski jezici u kojoj su i četiri aksioma, a četvrti je da srpski jezik ima dva pisma. U principu je sve navedeno tačno, ali je štetno po ćirilicu. Jer, narod koji jedva preživljava, ne razume te Kovačevićeve lingvističke finese. Čim on čuje da srpski jezik ima dva pisma, odmah otpisuje ćirilicu kao suvišnu ili u najmanju ruku odustaje od stava da je ćirilica jedino srpsko pismo. Jer, komunistički sistem je, a i ovaj „demokratski“, učinio da narod ne sazna ključnu činjenicu – nije hrvatska latinica, koju je verovatno sastavio Nemac Ljudevit Gaj tek u 19. veku, nadvladala hiljadugodišnju srpsku ćirilicu zbog nekog njenog nedostatka, nego zato što je državna vlast to planirala i usmeravala, s namerom da ćirilica bude potpuno zamenjena hrvatskom latinicom. Pri tome je vršeno svakakvo nasilje nad ćirilicom, pa i povlačenje dekretom iz upotrebe ćiriličkih pisaćih mašina iz državnih institucija i ustanova, prestanak proizvodnje takvih mašina i drugo.
Srpska književnost je danas polatiničena više od 70%
Osim što se o katastrofalno maloj današnjoj zastupljenosti ćirilice u srpskoj književnosti može saznati iz pomenute studije Vasilija Kleftakisa, o tome svedoči i stanje na beogradskim sajmovima knjiga. Istraživanje tog stanja vršilo je pre dve godine Srpsko nacionalno udruženje „Srpska azbuka“, ali rezultat niko nije hteo da objavi da se ne bi saznala kolosalna srpska sramota i poraz. Istraživanjem se došlo do gotovo istog rezultata kao i Kleftakis. Tu istraživanja nisu ni potrebna, jer se i na prvi pogled uočava more hrvatske latinice. To je Hrvate toliko ohrabrilo da su na hiljadu bilborda širom Srbije svojim pismom pozvali Srbe na svoj Jadran! Nisu time Hrvati ponizili Srbe, nego su ovi ponizili sami sebe. Nisu stranci krivi što smatraju Srbiju latinskom zemljom, nego im je Srbija dala povoda za to. Čak su i ruske firme odlučile da se kupcima u Srbiji Republici Srpskoj dodvoravaju hrvatskom latinicom. Tako pred Rafinerijom ulja Modriča možemo pročitati „dobro došli“ na srpskom jeziku i hrvatskoj latinici, a ispod toga na ruskom jeziku i ruskoj ćirilici. Ili, pre desetak godina izdavačka kuća „Laguna“ je imala izložbu knjiga u prozorima Biblioteke grada Beograda, i to bez ijednog ćiriličkog naslova! Direktor te biblioteke je bio književnik Jovan Radulović! Sve srpska beda do bede i sramota!
Klicu latiničenja Srba posejao je veliki autoritet književni kritičar Jovan Skerlić
Klicu današnje propasti srpske ćirilice nije posejao još pre stotinu godina neki književnik, ali jeste književni kritičar Jovan Skerlić. Još pre Prvog svetskog rata on je u ime ujedinjenja naroda u budućoj Jugoslaviji predlagao da Srbi odustanu od ćirilice, a da Hrvati prihvate ekavicu. Koliko je to bilo vidovito, vidi se po tome što danas u Hrvatskoj nema ni Srba , ni ekavice, ni ćirilice. Srbi ne smeju ni pomisliti da javno koriste ćirilicu, a i table na kojima je država ispisala latinicom i ćirilicom imena svojih institucija lupaju se čekićima. I to uz javnu podršku tamnošnjeg poglavara katoličke crkve. Ako je neko poverovao da će to navesti Srbe da ćirilicu shvate kao svoju nacionalnu vrednost, grdno se prevario. Srpski mediji pišu o tome tri dana, a u sledeća tri dana sve se zaboravi kao da nije ni bilo ubijanja ćirilice. I opet bi Srbi u bilo kakvo zajedništvo sa Hrvatima, ali ovi neće ni da čuju. Tako je prof. dr Petar Milosavljević već nagovestio nove eksperimente sa srpskim nacionalnim bićem u svojoj knjizi Jugoslovenska ideja i srpska misao. Kritikuje on hrvatsku ideju jugoslovenstva, pa kaže da srpska ideja jugoslovenstva još nije potrošena.
A koliki je danas autoritet Jovan Skerlić, pokazaćemo ovim primerom.
Kad je autor ovog teksta upitao akademika i književnika Dragana Nedeljkovića zašto on i njegov kum akademik Dejan Medaković nikad nisu pomenuli ćirilicu dok su satima bili gosti jedne televizije, ovaj je pokazao prstom na zatiok svoje glave i rekao da bi voleo da i tu ima jedno oko, tj. dobro je imati više pisama, iako se na taj način nije obogatio nijedan drugi narod na kugli zemaljskoj. A onda se pozvao baš na stav Jovana Skerlića. Pa kad univerezitetski profesor i akademik ne razume da se Jovan Skerlić pomenutim predlogom samo obrukao pred svojim naslednicima, razumevanje se pogotovo ne može očekivati od srednjoškoslkih profesora i književnika iz naroda. Zato akademik i nije mogao primetiti da je Beograd okupiran hrvatskom latinicom, tj. malo je Srbima samo ćirilica, jer bi im bio sužen vidik, pa kad nemaju drugo svoje pismo dobro im je i ono tuđe koje je uneseno u Beograd i na Cetinje na bajonetima austrougarske vojske. Na istim onim bajonetima kojima su ponajviše Hrvati probadali srpsku nejač u Mačvi 1914. godine. To su Srbi brzo zaboravili kao i iskustvo iz sledećeg rata kad im je i Ante Pavelić namenio istu tu latinicu tako što im je zabranio njihovu ćirilicu i u privatnoj upotrebi. Dve godine kasnije drugi Hrvat, Josip Broz, je opet podario Srbima hrvatsku latinicu tako što je bio udesio da sve parole na onom zasedanju u Jajcu budu njome ispisane.
Ovde treba primetiti da je akademik Dragan Nedeljković bio predsednik Pokreta Svetozar Miletić, koji je prvi put robijao upravo zbog zalaganja za ćirilicu.
Danas nema nikakvog otpora književnika latiničenju Srba, iako ga je bilo čak i u vreme komunizma
Komunisti su raskrčili put hrvatskoj latinici u srpskim zemljama upravo preko književnosti. Dogovor iz 1954, a u stvari nalog KPJ da latinica vremenom zameni ćirilicu, zvao se Novosadski književni dogovor. Matica srpska je sprovela anketu među književnicima i jezičkim stručnjacima o tome kako treba rešiti pitanje pisma u novoj državi. Od 63 učesnika ankete samo 23 su se potpisali ćirilicom! Jasno je naveden cilj uvođenja drugog pisma u srpski jezik: „postepena zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom“. Književnik Stanislav Vinaver se bez ikakve rezerve opredelio za to da latinica odmah zameni ćirilicu.
Najveća lingvistička podvala Srbima je bila zamena srpskog imena jezika srpskohrvatskim. Podrazumevalo se da uz njega ide hrvatska latinica kao pismo srbohrvatstva, jugoslovenstva i bratstva i jedinstva, a ne velikosrpska, četnička i nazadna ćirilica. Srbi u Hrvatskoj nisu ni razumeli da su ostali bez svog imena jezika, a time i bez osnovnog nacionalnog uporišta i samopouzdanja. Ostavši tako bez zaštite Beograda, koji se pretvorio u inicijatora rasrbljavanja srpskog naroda, Srbi u Hrvatskoj su morali odustati i od ćirilice. U Hrvatskoj nije bilo nijedne ćiriličke knjige, nijednog srpskog pesnika i književnika.
Veliko srpsko ime Batrić Jovanović
U Beogradu se znalo da će predsednik srpske vlade dr Blagoje Nešković biti smenjen čim ga je Aleksandar Ranković ovako kritikovao: “Drug Nešković se i dalje potpisuje ćirilicom.“
Jedini srpski političar koji se javno usprotivio nipodaštavanju ćirilice je bio Batrić Jovanović. On je početkom osamdesetih godina u Saveznoj skupštini prozvao Mikulića i Pozderca zbog toga što je iz BiH isterana ćirilica, kao i Azema Vlasija iz istog razloga.
Vlasi je odgovorio ispravno da je pismo političko pitanje. Na Kosovu i Metohiji se vratila ćirilica na raskrsnice puteva tek dve decenije, čim bi ih oslobodila srpska policija.
Posle toga pojavila se ona u BiH uz latinicu i ćirilica na tablama sa imenima ustanova i škola. Novine su imale i stranice s ćirilicom. U Mostaru je održan neki književni skup na kome se Mladen Oljača zauzeo za ćirilicu, dok je danas u „demokratiji“ nezamislivo da se književnici javno i organizovano zalažu za ćirilicu.
Tek pred sam raspad Jugoslavije, pravnik akademik Radomir Lukić bio je inicijator da se u SANU formira komisija za brigu o ćirilici. U nju su ušli još istoričar akademik Vasilije Krestić i slikar akademik Stojan Ćelić. Dakle, nijedan književnik.
U današnje vreme samo se pesnik Ljubomir Simović javno zauzeo za ćirilicu, i to svojim govorom na otvaranju Beogradskog sajma knjiga 2006. godine. Književnici nisu ni svesni svoje odgovornosti za latiničenje srpske književnosti. Valja pomenuti i biser pesmu Anđelka Erdeljanina Negativna molitva, u kojoj su navedeni oni koji ne vole ćirilicu, ali ne i književnici:
Ubij, Bože, ćirilicu!
Što da muče lepa slova,
Vukovicu, pismenicu,
Proteranu iz naslova.
Ubij, Bože, ćirilicu!
Zbog razdora i nesloge!
Jer ne može na ulicu,
Na bilborde i izloge!
Ubij, Bože, Ćirilicu!
savršenu gramatiku,
prkosnu remetilicu,
što frustrira Ameriku!
Ubij, Bože, ćirilicu !
Jer ni vlasti, štampa, škole,
tu narodnu uzdanicu,
ne priznaju i ne vole!
Književnici u BiH se opredelili za ono što je u ustavima Hrvatske , Federacije BiH i Crne gore, umesto onog što je u Ustavu Srbije
Posebna tužna srpska priča su književnici u Republici Srpskoj, koji javno uopšte ne primećuju stradanje ćirilice. Ali, skočili su svi kao jedan protiv opredeljenja Skupštine Republike Srpske, dok je bio na slobodi Radovan Karadžić, da Srbi sa leve strane Drine prihvate ekavicu radi kulturnog ujedinjenja sa braćom u matici Srbiji. Oni su za ravnopravnost ijekavice i ekavice, koja je još lažnija od one čuvene ravnopravnosti latinice i ćirilice po Novosadskom književnom dogovoru iz 1954. godine, jer u Republici Srpskoj nema ni traga od ekavice. Naročito je ismejavao negovanje ekavice u Srpskoj književnik Ranko Risojević. To i ne čudi, jer dok je bio direktor Narodne biblioteke Republike Srpske na njenim vratima je bila samo hrvatska latinica.
U Republici Srpskoj su se književnici svojim delima opredelili za ono što je u ustavima Hrvatske, BiH i Crne Gore, umesto za ono što je u Ustavu Republike Srbije, čiji član 10. glasi:
“U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
Obrazloženje književnika za ovakvo opredeljenje je krajnje neozbiljno: “Ne damo mi Hrvatima našu ijekavicu i latinicu“. Eto, šaka srpskog naroda će da brani svoj identitet nečim što se u hrvatskoj smatra nacionalnim simbolima! To je neozbiljnije čak i od tumačenja naučnika u Srbiji trebaju li Srbima dva pisma ili ne. Pravopis Matice srpske iz 2010. godine, s odrednicom da je i latinica standardno pismo srpskog jezika potpisali su glavni redaktor prof. dr Mato Pižurica i glavni recenzent akademik Ivan Klajn. Dok prvi tumači da su dva pisma srpsko bogatstvo, drugi tumači da to nije bogatstvo nego balast, i da će se i Srbima dogoditi jednoazbučje, ali ne više u ćirilici, kako je bilo hiljadu godina, nego u latinici. Dok prvi nudi da on uđe u grupu koja će pripremiti mnogo bolji Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma, drugi takođe otvoreno govori da je latinica već pobedila, a da je ćirilica ostala samo još samo kao režimsko pismo. Eto kakvi ljudi pečate sudbinu srpskog jezika, pisma i imena.
Kako u realnom životu deluje na narod učenje univerzitetskih profesora da on ima dva pisma
Glavni sveštenik Srpske pravoslavne crkve u Kelnu ovako tumači u Beogradu svoj preporod u razumevanju pitanja pisma. Kad je prof. dr Miloš Kovačević držao predavanje u Kelnu, čuo je od njega da srpski jezik ima dva pisma. Dok to priča sveštenik se napreže i od muke provlači prste kroz bujnu kosu, i ne može sebi da oprosti to što ranije nije znao da srpski jezik ima dva pisma. Ali se iskreno pokajao, pa od tog dana Srbe poziva na skupove pozivnicom na kojoj je na jednoj strani ćirilica, a na drugoj latinica. I kao dokaz svog preporoda i poštovanja srpskog „bogatstva“ imanja dva pisma, izvadi iz džepa jednu takvu pozivnicu.
Eto kako profesori deluju na narod, i kako on nesvesno svom pismu oduzima karakter srpskog nacionalnog simbola. Prvi su mu ga oduzeli upravo univerzitetski profesori kad su 1954. po nalogu komunista srpski jezik preimenovali u srpskohrvatski, i u njega uveli ravnopravnost latinice i ćirilice, čega prethodno nije bilo u čitavoj srpskoj istoriji.
Profesor srpskog jezika u penziji iz Šamca pozvan je telefonom iz Srpskog nacionalnog udruženja „Srpska azbuka“ iz Beograda sa namerom da se tamo osnuje ispostava tog udruženja. Odgovorio je da to nije potrebno, jer su tamo već aktivni u afirmisanju ćirilice, pa je planirana poseta prof. dr Miloša Kovačevića. Nije čovek razumeo da su udruženja „Ćirilica“ Novi Sad i „Srpska azbuka“ osnovana upravo radi odbrane ćirilice od univerzitetskih profesora i akademika.
Nedavno je u Šamcu jedan inženjer kupio knjigu Nemanje Vidića i Dragoljuba Zbiljića Srpska ćirilica zamenjena okupacionom hrvatskom latinicom po ideji Pavelića i Broza, a kad su ga pitali za prvi utisak, odgovorio je da ipak treba čuti mišljenje jezičkih stručnjaka. Pošto je na naslovnoj strani knjige fotografija okupiranog Beograda iz 1916. godine, na kojoj se vidi neprijateljski vojnici i njihova hrvatska latinica, možda bi jezički stručnjaci trebali utvrditi da li je fotografija autentična, da li je na njoj zaista hrvatska latinica, da li je autentična naredba Ante Pavelića iz 1941. godine kojom je Srbima zabranjena upotreba njihove ćirilice čak i u privatnoj upotrebi, čime im je silom nametnuta ista ova latinica za koju profesori iz komunističkog vremena kažu da je srpska.
Pre dolaska na vlast komunista i svaki srpski seljak je znao koje je srpsko pismo, a danas to ne znaju akademici i nacionalne institucije
Profesori koji su uistinu naučnici ne bi mogli dati očekivani zadovoljavajući odgovor onim Srbima koji su ostali u, po njih fatalnom, jugoslovenstvu, jer je njihov učitelj i patrijarh današnje jezičke misli akademik Aleksandar Belić ovako pisao u svoj Gramatici iz 1940. godine, tj. pre nego što su komunisti prigrabili vlast:
„A pišu li svi Jugosloveni samo ćirilicom? Pišu li njome i naša braća Hrvati i Slovenci? – Ne, oni pišu drukčijim pismom – latinicom.
Kao što vidite, mi Jugosloveni imamo dva pisma: mi Srbi služimo se starim slovenskim pismom, ćirilicom, koja je sastavljena po smrti sv. braće Ćirila i Metodija, a preuredio je za naš jezik Vuk Karadžić; međutim, braća Hrvati i Slovenci primili su latinsko pismo, latinicu, koju je preuredio Vukov savremenik Ljudevit Gaj.“
Belić je bio učitelj kralju Aleksandru i kao predsednik Kraljevske akademije nauka i umetnosti odvratio ga je od namere da ukine ćirilicu i u Srbiji, da bi „braća“ Hrvati i Slovenci prihvatili Jugoslaviju kao svoju. Ni on nije razumeo da neće biti kraja hrvatskim prohtevima sve dok ne dobiju svoju državu. Danas Srbi ne mogu da razumeju da je njihova samo ćirilica ni kad u Hrvatskoj po njoj lupaju čekićima. Nije to nova stvar, jer Srbi ni u prvoj Jugoslaviji nisu bili sposobni da izvuku pouku o odnosima sa Hrvatima.
Ćirilica nestaje i iz književnosti zbog raširene svesti da je i latinica srpsko pismo
Srpski književni stvaraoci su obično završili studije srpskohrvatskog jezika i književnosti pre raspada Jugoslavije, a kasnije studije srpskog jezika i književnosti ili su završili neku srednju školu u kojoj su učili od srednjoškolskih profesora. Oni ni na fakultetu ni u srednjoj školi nisu mogli shvatiti ćirilicu kao srpsko pismo i nacionalni simbol, jer su univerzitetski profesori širili učenje da je srpsko pismo i latinica, umesto da su čuvali srpsku nacionalnu kulturu učenjem da je samo ćirilica srpsko pismo. Upravo je lingvistička struka bila glavna poluga vlasti u sprovođenju starog neobjavljenog državnog programa latiničenja Srba. Ona deluje preko univerziteta i nacionalnih ustanova: Srpske akademije nauka i umetnosti, Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske i Matice srpske.
Najopasnije po ćirilicu je to što joj je kroz pravopis uvedena institucionalna konkurencija u vidu hrvatske latinice pod izgovorom da to znači obogaćivanje srpske nacionalne kulture, a sa stvarnom namerom da se sakrije poraz gubitka ćirilice, i da se narod pomiri sa prelaskom u latinski kulturni obrazac.
Uvođenjem i hrvatske latinice u srpski pravopis oduzet je ćirilici karakter nacionalnog simbola , bez kojeg ona ne može opstati.
Književnici se uče pismenosti upravo iz pravopisa koji je glavno sredstvo latinizacije srpskog naroda, pa je kao takav njegova sramota.
Prvo, u njemu piše da je i latinica standardno pismo srpskog jezika, iako je ona opštenarodno i službeno pismo i susednoj državi Hrvatskoj. U njemu izričito stoji da je ona ostatak iz srpskohrvatskog jezičkog zajedništva. Misli se na Novosadski književni dogovor iz 1954. godine sproveden po nalogu komunista, a u organizaciji Matice srpske. Njime je srpskom jeziku oduzeto srpsko ime i dato novo – srpskohrvatsko. Podrazumeva se da uz primesu hrvatskog ide i hrvatska latinica, pa je proglašena ravnopravnost latinice i ćirilice. Upravo tim redosledom, iako je dotad latinica bila pismo pravoslavnih Srba samo onda kad im je silom nametnuta.
Drugo, u celom svetu ne postoji drugi primer da je neki narod dobrovoljno uveo konkurenciju svome pismu, sa namerom da ono izgubi karakter nacionalnog simbola i da vremenom nestane.
Ideja o jezičkom zajedništvu sa Hrvatima začeta je i pre 1954. godine.
Kad je Marija Terezija bila onemogućila učenje i korišćenje ćirilice osim u crkvi, dala je obrazloženje da to čini zato da bi se ujedinile kulture Srema, Bačke, Banata, Baranje, Slavonije i Hrvatske.
I Pavelić je želeo da se ujedine kulture Srba i Hrvata tako što bi nestala srpska kultura, pa je 1941. bio zabranio Srbima njihovu ćirilicu čak i u privatnoj upotrebi.
Drugi Hrvat Josip Broz je dve godine posle Pavelića udesio da na Drugom zasedanju AVNOJ-a sve parole budu latiničke. To je bilo u skladu sa odlukom komunista donesenoj na petoj zemaljskoj konferenciji u Zagrebu 1940.
I danas su Srbi za zajedništvo na svoju štetu sa svima sa kojima su u dodiru, na isti način. Najveće čudo se ipak dogodilo na Kosmetu, sa koga se u ovo vreme povukla država Srbija, a gde preostali Srbi nameravaju da svoj identitet čuvaju hrvatskom latinicom. Tako im uopšte nije smetalo da izađu na šiptarske izbore sa pozivima ispisanim hrvatskom latinicom na srpskom jeziku.
Onaj Dogovor iz 1954. godine, a u suštini nalog komunističke vlasti, nije slučajno nazvan književnim. Time je on trebao da dobije najširu narodnu osnovu, odnosno da srpska književnost postane generator latinizacije Srba, umesto čuvar srpskog nacionalnog bića. Upravo se to i dogodilo. Podrazumeva se da glavnina književnika nije bila svesna procesa koji se pokreće, a nije ga svesna ni danas kada je on već gotovo ugušio ćirilicu. Ali su to znali književnici od „imena i ugleda“, kojih su imali uticaj u ondašnjoj književnosti. Kao na primer Stanislav Vinaver, koji je otvoreno stao na stranu latinice.
Ne samo da su mnogi književnici učinili izdaju ćirilice, nego je ta izdaja postala glavno opravdanje i ohrabrenje lingvističke struke da izdaju sprovede institucionalno kroz pravopis. Ta struka govori da je danas štetno tvrditi da je srpsko pismo samo ćirilica, jer je posle 1960. latinica masovno zastupljena u srpskoj književnosti pa će sva latinička dela biti knjižena u hrvatsku kulturnu baštinu.
Naravno da je to besmislica, a što se dokazuje upravo praksom u Hrvatskoj. Tamo ćirilica asocira na Srbe, pa je omrznuta kao i oni. Ipak, iako u hrvatskom pravopisu piše da se hrvatski jezik piše latinicom, dalje se u njemu kaže da se nekad hrvatski jezik pisao i ćirilicom, ali i ta dela hrvatskih autora spadaju u hrvatsku kulturnu baštinu. Analogno tome, potpuno je razumno da se kaže da je pismo srpskog jezika ćirilica, te da u srpsku kulturnu baštinu spadaju i dela srpskih autora štampana latinicom u vreme srpskohrvatskog jezičkog zajedništva i kasnije.
Lingvistička struka vređa inteligenciju srpskog naroda pisanjem u srpskom pravopisu 2010. da je latinica ostatak iz srpskohrvatskog jezičkog zajedništva. Jer, kako može biti ostatak nešto čega je u javnom životu više od 90%? Nije hrvatska latinica u srpskim zemljama nikakav ostatak, nego je postala kao glavni deo celine srpske pismenosti. Taj ogromni postotak latinice, odnosno bedni postotak ćirilice, uopšte se ne spominje u pravopisu kako bi se sakrilo ko je odgovoran za ovakvu srpsku sramotu, i da se ne bi činio nikakav napor da se pruži otpor daljoj izdaji ćirilice, tj. srpske nacionalne kulture. Odnosno, kako se može nazvati sekundarnim i pomoćnim pismom ono koje je zastupljeno u tako ogromnoj meri.
Ali, glavni redaktor aktuelnog pravopisa Matice srpske, prof. dr Mato Pižurica, i glavni recenzent, akademik Ivan Klajn, mogu da spavaju sasvim mirno, jer mirno spava i celokupna srpska intelektualna elita. Ona neće postavljati pitanje zašto i u Srba nije kao u celom svetu, nego je u njihov jezik uvedeno tuđe okupaciono latinsko pismo sa namerom da ono potpuno zameni njihovu hiljadugodišnju ćirilicu.
Više nema ko da postavlja srpska pitanja. Na godišnjoj skupštini Matice srpske njen predsednik Dragan Stanić nije dozvolio da se raspravlja o predlogu Dragoljuba Zbiljića da se skupština izjasni o izdaji ćirilice pravopisom. Istom prilikom samo je mr Boško Brzić za govornicom rekao da će napustiti članstvo Matice ako ovakav neustavan pravopis prihvati i skupština.
Elita je ćutala na godišnjoj skupštini Matice srpske, kao što je ćutala i kad je izdano Kosovo.
Tako, umesto da je srpska književnost glavni bastion otpora latinizaciji Srba, ona se pretvorila u generator tog procesa.
Još nijedna javna ličnost nije javno rekla da je srpsko pismo samo ćirilica
Srpski domaćini oru svoje njive i posluju pozitivno, dok na nivou države nema domaćina koji će da inicira da se u srpskim zemljama pitanje jezika i pisma uredi istovremeno i srpski i svetski. Onako kako je i bilo pre ulaska u zajedništvo sa Hrvatima – srpski jezik i ćiriličko pismo. Istina, za tim ranije nije ni bilo neke naročite potrebe, jer je do dolaska na vlast komunista to znao i svaki srpski seljak. Danas je od toga napravljeno naučno pitanje, da bi narod bio preveden žedan preko vode u latinsko carstvo. Da bi bio odvojen od ćiriličke i pravoslavne Rusije .
Danas ćirilicu u srpskim zemljama ne treba braniti od nekih Pavelića i Vatikana, nego od srpskih univerzitetskih profesora i akademika, i to zbog lažnog učenja da Srbi imaju i svoju latinicu. I da im je ona potrebna. A potrebna je onoliko koliko su zdravom čoveku potrebne štake. Ili koliko je seljaku potrebno da mu krava oteli tele sa dve glave.
Višedecenijsko iskustvo u srpskim zemljama pokazalo je da dva pisma ne mogu opstati u jednom jeziku, a ta zakonitost je potvrđena i u celom ostalom svetu. Pored takvih činjenica besmislena je ili svesno lažna svaka briga za ćirilicu u dvojstvu sa latinicom.
Još nijedna javna ličnost nije javno rekla da je srpsko pismo samo ćirilica. Pa ni iz redova Srpske pravoslavne Crkve. Naprotiv, zaprepašćujuće je pisanje u Novostima prof. dr Ljubivoja Stojanovića, protojereja. Kad spominje ćirilicu čak ni ne kaže da je nje malo u javnom životu i da je ugrožena. Važnije mu je bilo da pouči Srbe da oni u svom srpskom jeziku ne trebaju da koriste ćirilicu slobodno u punoj meri, nego u nekoj meri koja ne bi smetala nesrbima u Srbiji! To je slično izjavi jednog funkcionera iz Srpskog kulturnog i prosvetnog društva Prosvjeta (Republika Srpska) da „Srbi ne trebaju da ćirilicom guraju prst u oko drugim narodima sa kojima skladno žive“.
Objavljeno u Suštini poetike – Broj 24, 4. decembar 2015.