Pesme izabrao i s ruskog prepevao Anđelko Zablaćanski
NADAHNUĆE
Kad ne pokažemo čežnje jade,
Ljubavi ne nađemo ni za groš,
Papir je iscepan na komade
I stihovi umiru na peru još.
Smeju nam se slova, bol i tmine;
Nadahnuća sasvim se izgube.
Stisni zemlju pesnicom istine
I cedi je kroz prste, kroz zube.
Onda odjednom – sve ti procveta,
Klija zrno duhovnosti silne,
Anđeo te sa dva vesla sveta
Povede do poetske širine.
KAP
Kroz dan bez svetlosti i maglu
Kap se kotrlja na staklu.
U pokisle cvetove kad uđe tama:
Kap je Kolumbo sebi sama.
I gle – na staklu nema traga –
Gde si nestala kapljo draga?
***
Razbij pločice starog kupatila,
Uđi u umornu sobu
Pometi svaki atom prašine;
No, vazduh je ovde, opet isti, kô u grobu.
Kristalni servisi neotpakovani –
Zapečaćeni mrtvom tišinom.
Na slikama – dedi i baki:
Vlaga se šunja dužicom očnom.
Kroz zablude lutaju generacije
Među beskrvnim jelenima;
A nema nikog da tuguje,
Ni sveću da upali svojim korenima.
I uvek biće novih pokolenja
Lenjih da se sete prošlosti, predaka:
Bez roda, bez plemena – majke i oca,
Ljuljaće se kô klatno sred mraka.
BUDI UZ MENE
Budi uz mene kad svud okolo su hulje,
Ne skrivaj pogled oštar kao mač.
Ti i ja smo dve jagodaste pahulje,
Mi smo nečujni anđeoski plač.
Nismo tražili lagodu i nirvanu,
Niti se nadasmo bajkama i sanjama.
Ti i ja zagrljajem topimo mrzlinu,
Zagrejani – nađosmo nas u nama.
Život prođe ne tobože, ne uludo,
Po lošem vremenu nebo je crno, vlažno.
Dve snežne jagode – imali smo se ludo –
I jedno za drugog držali se snažno.
Zimovke , te rumene kudilice
Cvrkutale su do zore o nama,
Kažu, neće zepsti ljupke jedrilice,
Ako se ne posrebre injem i pahuljama!
Beli biserak šaputao svetu celom,
Toplinom reči zvao je proleće,
Ljubav se veže srcem, ne sidrom,
Naše sudbine zlo videti neće.
Ljudi, budite voljeni i nežni,
Iz duše pustite slobode vriske,
Nek vas jagodasti plodovi snežni
Poštede od golubice zimske.
***
Sanjaru s ruskim očima,
S težinom pšenice u obrvama,
Sa svoja dva neba:
Uzmi me u gustoj travi
I obori poput ptice u jesen,
Ptice kojoj je potreban let
Do tvojih usana i ušiju.
Zapali srce sunčanim vratnicama!
Nećemo umreti na senokosu,
Ni pod pljuskom užarenik kometa;
I dugo, dugo, u samoj beskonačnosti:
U pogledu će nam biti četiri različka.
O PESNIKINJI
Marijana Valerijevna Solomko, pesnikinja, prozaista, prevodilac, kompozitor. Rođena 30. aprila 1984. godine u Lenjingradu. Diplomirala je na klavirskom odseku Nacionalne muzičke akademije Ukrajine „P. I. Čajkovski“. U Švedskoj je od 2001. do 2010. godine održala preko 100 klavirskih koncerata.
Autor je knjiga poezije Guske su letele na sever (2013), Šta god da se dogodilo (2014), Korostavnik (Obična prženica) (2018), knjiga za decu U gljivama sa rimama (2017).
Laureat regionalnih i međunarodnih pesničkih takmičenja, uključujući „Jesenjinovi sledbenici“ (Rusija, Moskva, 2018), „Srebrni sibirski ždral“ (Kazahstan, Kostanaj, 2018), „Slovenske tradicije“ (Rusija, Krim, 2018), „Slovenski kaleidoskop“ (Belorusija, Minsk, 2020), dobitnik Velike nagrade na III međunarodnom pesničkom takmičenju Veliki knez Konstantin Romanov – K. R. (Rusija, Sankt Peterburg, 2013). Diploma Sveruske književne nagrade nazvane po A. K. Tolstoju, laureat književne nagrade „Mladi Peterburg“ i „Slovenske tradicije“. Srebrni laureat Nacionalne književne nagrade „Zlatno pero Rusije“ (Moskva, 2020).
Pesme su joj objavljivane u književnim publikacijama u Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Kazahstanu, Srbiji, Nemačkoj, Kanadi, Velikoj Britaniji, Grčkoj. Prevodi sa srpskog, a njeni radovi su prevedeni na srpski i ukrajinski.
Član je Saveza pisaca Rusije, član Saveza novinara. Živi i stvara u Sankt Peterburgu.
Izvor – prevodilac