Критика – Милица Миленковић

Песник између суштине стварања и празнине недогледа

(Анђелко Заблаћански: Ноћи вучјег зова, УПС, Глушци, 2020)

ISSN 2334-9417 (Online)

Након седам збирки песама објављених у периоду од 1992. до 2019. године, Анђелко Заблаћански јавља се новом књигом поезије насловом иницирајући Ноћи вучјег зова које ће кроз три циклуса („Кад обичност мине“, „У нама и око нас“ и „Одоцнели стихови“) постати временски простор за певање о поезији, песнику и песништву, положају уметника и оних наспрам њега између суштине стварања и празнине недогледа – или тачније речено између дана и ноћи, светлости и таме у нама и око нас.

Циклуси

У песми „Поетски кругови“ Заблаћански исписује: „Оставићу перо, метафоре, тинту,/ Све црте што дахом цртам по прозору,/ У мени је песник умро у зениту,/ На груди стишћући поезије зору.“ призивајући смрт песника, јер око плена „коло истих се врти“, а песма је немоћна пред онима којих је „више с лажним крилима/ С врапцима у гласу и враном у души.“; пред онима који:

„…мојој птици бране умрли пев да оживи.
Залуд гудала, струне – невични време кроје,
За бездушје њино – увек су други криви,
Мада знам – за њих сем њих, други не постоје.“

Првим циклусом у збирци песник сведочи о времену минулости обичног и свакидашњег око нас, о времену када се јавља поезија и креативни чин стварања, рађање нових идеја као отпора и борбе против ништавости и ништавила који окружују човека. Тај круг око човека, описан синтагмом „ђавоља игра“, прекида се у току ноћи која овде у потпуности оправдава своју симболику смираја, призивања спиритуалне димензије постојања, буђења невидљивих сила, припреме за устајање и кретање у нови дан са новим моћима – у овом случају песничким: „Одувек је ноћ песнике крала:/ Стварности, свету и њима самима,/ Да би тек пред свитање моћ им дала:/ Да стихом трају временским недрима.“ Песничким бдењем затворен је први круг песама и отворен следећи у којем се песник спушта међу своје најближе који га чине оним што јесте – бићем љубави и плодности, јер без њих смо „стабло шљиве које нико не бере“. Поређењем са стаблом шљиве као препознатљивим симболом српског националног бића, метафорички је указано на важност идентитета који ће бити инициран песмама „Србину“, „Страх предака“, „Кућа насред друма“, „Земља без сна“… Песник нам поручује да су наши корени нешто свето и да их треба чувати по сваку цену. Док у срцу лирског субјекта куцају дамари предака, „аветном кућом звони ехо плача“… Потомци јецају, а преци ридају над усудом српског народа. Лирски субјекат пева узвишено и молитвено, он осећа мизерност века у којем живимо, друштвене околности и песимизам епохе, али покушава да нас опомене и врати правим вредностима. Етичка димензија ових његових песама призива и етичку функцију песме као једне заборављене ноте. Отуда и песме о јесењим месецима у овом циклусу носталгично иницирају време прошлог и прошлости изнова опомињући да садашњост и будућност потомака не постоје без корена и стабла предака који су попут шљиве, којима смо управо и једино ми – плодови. Идући овом тематском линијом не чуди што у трећем циклусу долазимо до љубавних песама, песама о жени, о њеној божанској моћи – њеном натприродном бићу које је овде повезано са моћима ноћи и пуног месеца. Одоцнели стихови су одоцнели, јер је описана љубав према младој жени са јаким иницијацијама ероса и спајања двоје заљубљених. Својеврсна љубав у јесен повод је да се на најбољи начин метафоризује и димензија зова – у овом случају љубавног.

Ноћи вучјег зова
Анђелко Заблаћански, Ноћи вучјег зова

 

Теме и мотиви

Песник Заблаћански својом новом збирком песама Ноћи вучјег зова тематски распоређује циклусе према насловној синтагми – у првом је доминантан мотив ноћи, у другом мотив вука, а у трећем мотив зова. Тако се, преливањем ове три инстанце, ствара херметична целина књиге, али и указује на карактеризацију лирског субјекта који попут вука, завијањем у ноћи пуног месеца, пробија духовне границе позивајући на одгонетање смисла живота. У овом случају, оваквим индиректним поређењем, песник је својим песмама дао један мистериозан и дубљи елемент значења, уткао у њих јаке тонове певања и на крају, позвао читаоце на одгонетање суштине стварања и живота као једине могуће и праве победе над празнинама које се око нас шире у недоглед.

О ауторки критике

Милица Миленковић (1989), докторанткиња на Филозофском факултету у Нишу, по струци је мастер филолог српске и компаративне књижевности.

milica milenkovic
Милица Миленковић

Објавила је књиге: роман Homunculi (2010), књижевну критику Критичка тумачења (2016), песме Мање од длана (2012), Via Militaris, Via Dolorosa (2013), Испоснице (2019), Љубав у Кани и друге песме (2020) и избор из поезије Треће крило (2021). Приредила је Зборник радова ученика школе Активног читања и креативног писања (2018), Сабрана дела I–III Гордане Тодоровић, као пројекат који је подржало Министарство културе и информисања Републике Србије у области издаваштва капиталних дела савремене српске књижевности и Живети због песме Гордане Тодоровић (2019).

Поезија јој је превођена на енглески, словачки и македонски језик. Члан је Удружења књижевника Србије. За поезију и књижевну критику награђена је Првом наградом Фестивала поезије младих у Врбасу (2011), Првом наградом Фестивала културе младих Србије у Књажевцу (2012), наградом Тимочка лира за најбољу песму, Радио Београд 2 (2012), Мирко Петковић за књижевну критику (2019) и Стражилово за збирку песама Испоснице (2019).

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Извор – ауторка