Jovan Dučić, srpski pesnik, književnik, pravnik, diplomata, prvi ambasador u istoriji jugoslovenske diplomatije i akademik. Smatra se za jednog od najznačajnijih srpskih pesnika.
Oko datuma Dučićevog rođenja postoje sporovi ali Srpska akademija nauka i umetnosti navodi da je to 17. februar 1871. godine, međutim, prema poslednjim otkrivenim podacima iz Protokola pravoslavne škole u Trebinju, navodi se da je Dučić rođen 27. juna 1873. godine u Hrupjelu kod Trebinja.
Njegov otac Andrija umro je već 1875. godine u Dubrovniku, od posledica ranjavanja u Hercegovačkoj buni. Dve godine kasnije, po okončanju bune, majka Jovanka se sa još malim Jovanom vraća u Trebinje. Tu je završio osnovnu školu, a zatim se sa majkom 1884. godine preselio u Mostar, kod polubrata Riste Glogovca, imućnog trgovca, u čijoj je radnji Dučić radio kao pomoćnik, dok je istovremeno pohađao trogodišnju trgovačku školu. Posle završene trgovačke, iz Trebinja se preselio u Sarajevo i 1888. godine upisao je učiteljsku školu, koju je 1891. godine nastavio u Somboru gde je 1893. godine položio učiteljski ispit.
Tokom školske 1893/94. godine u Bijeljini je radio kao učitelj. Radeći u Bijeljini, po nalogu kotarskog predstojnika Černija, pretresen mu je stan i tom prilikom su u rukopisu pronađene dve pesme patriotskog sadržaja: „Oj Bosno“ i „Otadžbina“, zbog čega su ga Zemaljske vlasti u Sarajevu, u junu 1894. otpustile iz državne službe i zabranile obavljanje učiteljskog posla u srpskim osnovnim školama, na teritoriji cele Bosne i Hercegovine. Leto je proveo u Mostaru, bez posla, a zatim su Zemaljske vlasti preinačile svoju odluku i postavile ga za nastavnika u srpskoj osnovnoj školi pri manastiru Žitomisliću, a kasnije za učitelja u Mostaru. Tu je osim učiteljevanja bio saradnik i urednik književnog lista „Zora“, čiji je idejni tvorac bio Svetozar Ćorović. Saradnici ovog lista su bili grupa tada mladih i talentovanih pesnika i pisaca, kao što su Aleksa Šantić, Osman Đikić, Atanasije Šola, Avdo Karabegović.
Sredinom 1899. godine odlazi u Ženevu da studira Filozofsko-istorijski fakultet, uz pomoć prijatelja iz Zore, a zatim dobija i stipendiju vlade Srbije. Tamo je izabran za predsednika udruženja naših studenata u Švajcarskoj. Jedno vreme je boravio u Parizu, gde se upoznao i sprijateljio sa Milanom Rakićem i čitajući pesme, ne znajući da su njegove, pohvalio ga i na indirektan način ga ohrabrio da piše pesme.
Odlikovan je Ordenom Svetog Save četvrtog reda, u Beogradu, ukazom od 20. oktobra 1904. godine. Diplomirao je oktobra 1906. godine na društvenim naukama.
Prvu zbirku „Pjesme“ u aprilu 1901. godine su mu uredile i objavile kolege iz „Zore“. Dučić je za tu zbirku odabrao 93 pesme, od ukupno 212, koje je napisao od svoje četrnaeste godine. Zbirka je štampana u svega pedeset numerisanih primeraka, na naročitoj hartiji. Godine 1907. dobija službu u Ministarstvu inostranih dela Srbije, a već sledeće godine (1908), Srpska književna zadruga, u svom redovnom kolu, objavljuje drugu Dučićevu knjigu, takođe pod naslovom Pesme. Ovim dvema knjigama, kao i nekim objavljenim esejima, Dučić (uz Milana Rakića) postaje najuticajniji srpski pesnik s početka XX veka.
Uz pesnički i diplomatski rad, Dučić ne zaboravlja ni svoje moralne i nacionalne obaveze u vreme aneksije Bosne i Hercegovine. Dučićeva diplomatska karijera je u stalnom usponu (Carigrad, Sofija, Rim, Atina, Madrid). Kao diplomata od ugleda i značajan pesnik, Dučić je istaknuti nacionalni poslanik u teškim danima Prvog svetskog rata. Posle Prvog svetskog rata, Dučić je bio naš predstavnik u Ligi naroda, u Ženevi, pa poslanik u Kairu, Budimpešti, Bukureštu, Lisabonu i Madridu
Godine 1939. poslednji put je boravio u Trebinju, prilikom osvećenja temelja nove gimnazije i spomenika herojima palim u Prvom svetskom ratu.
Drugi svetski rat zatekao ga je u Madridu, gde se od kraja maja 1940. nalazio na mestu kraljevsko-ministarskog poslanika. Pošto je još sredinom novembra 1940. akreditovan kod portugalske vlade, a svestan razvoja događaja i izvesnosti da će Franko u Španiji priznati takozvanu NDH, krajem jula 1941. otišao je za Lisabon. Zatim se na kratko vratio u Madrid da spakuje preostali deo zbirke knjiga, slika i drugih kolekcionarskih predmeta. Avgusta 1941. prešao je da živi kod svog rođaka Mihaila Dučića, u grad Geri, na obali Mičigenskog jezera u SAD. Time je završena njegova diplomatska karijera, koja je trajala više od 30. godina. Kao diplomata je radio u devet, a od toga je bio šef u 6 država i učestvovao u ukupno 13 misija. Kao moderni pisac, pesnik i diplomata je uživao veliki ugled u Evropi.
Dučić je izuzetna pojava u srpskoj književnosti i kulturi. Prvenstveno lirski pesnik, on je liričar i u pesmi i u prozi. U Dučićevim delima liričnost je primarna i u pesmama, i u putopisima, i u esejima u kojima se iskustva lirskog pesnika prepliću sa iskustvima kritičkog duha. Njegov pesnički rad se vremenom menjao. Posle 1903. godine napustio je jedanaesterac i osim kratkih stihova, na koje je prešao 1918. godine, do kraja je pisao jedino u dvanaestercu, u kome je sintaksu i melodiju doveo do savršenstva. Jednu knjigu pesama objavila mu je Srpska književna zadruga 1908. godine, a drugu u ograničenom izdanju je štampao 1912. godine. U „Srpskom književnom glasniku“ i „Čurčićevom almanahu“ je objavio nekoliko književnih rasprava i literalnih eseja, pesnička pisma iz Švajcarske, Španije i drugih mesta. Svoj književni opus uobličio je u „Sabranim delima“.
Dučić je umro na Blagovesti, 7. aprila 1943. godine, a sahranjen je na dan kada je izašla njegova poslednja zbirka pesama „Lirika“, 9. aprila 1943. u Geri, kasnije je prenet kod manastira Sv. Save u Libertvilu. U jesen 2000. godine njegovi posmrtni ostaci, uz sve državne počasti, prenete su u rodno Trebinje.