Jelena Trajanovski Stanković – U čekanju

ZEBNJA

U čekanju na spoznaju,
Kao starac na kamenu
Spoticanja sedim
I zurim u lepljivo razumevanje
Koje se, eto, samo tako naziva.
Bezdan mi zenice vabi, izaziva.

Osećam na ramenima
Izdužene crne prste seni
Koji traže moju ključnu kost
I ne plašim se nesnosne hladnoće
Koja mi nešto u potiljak mrmori.
Ja sada slušam. Ona neka zbori.

UZDAH

Uzdah mi se napunio miljama
Neke poletno prepešačene tuge,
U sopstvenim i tuđim zbiljama.
Kad plačem – plačem i za druge.
Kao kad se sveća za nekog pali,
Kô mastiljav prinos žrtvenom oltaru,
Kao kad čovek zbog onog što je žali…
Blagoslovena i prokleta klanjam se tom daru.
I onda, kad nemo leto u dušnik stane,
Ispod njega bol kao sablja seče,
A iznad reči što ne vidaju rane.
Htele bi a ne znaju kako da leče.

SYNDROME HERACLITUS

Večni požar bukti u meni
I tek ponekad lavu sunu mi oči,
Oduvek sklupčana u nekoj seni
Koja bi smisao htela da sroči;
Da ga dohvati i uobliči,
Da ga na trenutak takne
U davno ispričanoj priči
I spokojna da se iz nje makne.

Tu, u meni vazda se svađaju
Hramovi i njihove pritvorne vere,
A suze su namernici koji nagađaju
Ko će sa koga ljagu da spere.
Od vatri tih živoga nema
Da se sasvim slobodan spasio,
Od toga sudbinskog kalema;
Niko svoj požar nije ugasio.

NEDOSANJANO

Da li te mesečina od paučine plete?
Da li te moje srce od čežnje stvara?
Čas lepršaš oko moje tuge kao dete,
Čas joj se u lice smeješ kô utvara.

Ja dodirujem prazninu otvorenih usta
Da u njih kap tvoje ljubavi kane,
Lik ti varljivo guta magla gusta
I tako, tražim te zalud dok ne svane.

Do sledećeg bdenja u samotnoj noći,
Do narednog očajničkog priviđenja
Jer još samo tako nekad znaš mi doći;
Jutro te izobliči, sasvim te menja.

Zora mi donosi od kamena damar,
Rasparčanu sliku davno prošlih dana
I java mi na obraz sruči se kô šamar.
Odbačena želja nikad dosanjana.