КРИЈЕШ СЕ…
Кријеш се
Иза осмијеха и
Бисера ноћи
Лукаво њишући куковима
Као да нећеш
Прилазиш постељи на прстима
Смјело газећи хладни поток
Што је прожуборио
У мојим грудима.
Кријеш се
Као дивља мачка
Извијаш гола леђа
И забацујеш косу
Скривајући очи.
Кријеш се
Иза осмјеха мјесеца
И дугим ногама
Газиш обећану ноћ.
И као да нећеш
Из мјесечеве сјенке
Прикрадаш се као дивља мачка
Намјерно газиш
Сјенке прошлости
Из моје главе
Разбацане по патосу.
Кријеш се…
СИДРО НОЋИ
На тавану
у мраку
Скривени од звијезда
И погледа
Тражимо
Бјелеге и ожиљке
По нашим тијелима.
У мраку
Скривени од звијезда
Међу старим књигама
Тражимо уже
Да вежемо мјесец —
Постајемо сидро ноћи.
На тавану
Загрљени из страха
У прашини сјећања
И паучини ноћи
Проналазимо
Одбачене лутке
и ријеч што слути на љубав.
На тавану
У мраку
Скривени од звијезда
Тражимо уже
Да вежемо мјесец.
Моји и твоји ожиљци
Постају сидро ноћи
И ријеч постаје љубав!
НАИЂУ ТАКО НЕКА ЈУТРА
Наиђу тако нека јутра
у прољеће рано
увијена пупољцима бадема,
дрена и џанарике,
пјесмом птица,
тугом у грудима,
сјећањем на љубав,
на друмове далеке,
неказане ријечи љубави
и једне уплакане очи.
Наиђу тако нека јутра
и подмукло тутње у грудима,
ћуте подмукло под јастуком и
бацају сјенке драгог лица
по болесно бијелом плафону.
И ћутим,
ћутим,
чекам,
чекам,
чекам да запјева
она мала, шарена, птица на прозору –
да магија обичног јутра
да смисао сјећања
и љубави.
Наиђу тако нека јутра
Кад чекам ту малу птицу
Да запјева и сва сјећања
Споји у рано прољеће
и пупољке бадема
дрена и џанарике –
да попусти бол у грудима.
Наиђу тако нека јутра…
Заболи у грудима јутро…
ПОД ЗВЈЕЗДАМА
Под звјездама ходим
Газећи по болу сјећања,
Огрнут тишином снијега и
Мирисима прошлости
Док мртва птица
У грудима плаче.
Пјевају звјездане тишине
Бајалицу несанице
Док на рамену
Уморна прошлост сања сјутра.
Под звездама
У грудима мртва птица
Тишином говори…
ЗАБОЛИ ЈУТРО
Кад у грудима
Заболи јутро и
Магла покрије стопе
Запјева са гране птица и
Даљина донесе слике
Заглављене у сјећању
На лик једне жене.
Вјетар ко рука дјевојачка
На прозор,тихо, закуца
И заболи у грудима јутро,
Замирише са плакара дуња —
Убрана са неба
Руком моје мајке.
АКО ПРЕЋУТИМ ПЈЕСМУ
Ако прећутим пјесму
Док гледам у твоје очи
Ласте ће се успаватии
Скривене под твојим пазухом и
Остаће заувијек заробљене на југу.
Ако прећутим пјесму
Док спаваш у мом наручју
Онако снена и далека
Престаће да цвета дријен и
Твоје мале руке
Престаће да зову и воле.
Ако прећутим пјесму
Док љубим твоје усне
Љубав ће престати да капа
Са стрехе наде и чекања
И неће процветат трешње
На овој обали ћутње…
Ако прећутим пјесму
Ласте ће престати да долазе
Са југа
ТАМО ГДЈЕ ТИХУЈЕ БОЛ
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан.
Линију танку и малу —
Границу Вјечности и Друма.
И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм!
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове —
Високо горе
На лицу Вјечности
Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера
И гдје тихује Бол.
Широким, дјетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе —
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гдје тихује Бол!
ЈУТРО
Јутро
мирише на
Женино бијело грло,
На брашно и орахов лист.
Јутро
Маглом што сањиво
бауља са ријеке
Умива прозоре
И у небо упереним димњацима
Изазива црвеног пијетла
Који накостријешен
На дну постеље
Чека да запјева..
Јутро
Хладним рукама
Јежи груди дјевојачке
И хлади вруће бутине
Јутро
Стидљиво доноси пјесму
Откинуту са моје
Угрижене усне…

Белешка о песнику
Лабуд Н. Лончар, рођен је 1964. године у Иванграду, данашње Беране. Песник, прозни писац и колумниста. Бави се писањем поезије и прозе. Организатор многих културних манифестација и промоција. Оснивач и председник међународног удружења књижевних стваралаца и уметника „Неказано“ из Бара. Члан је Удружења књижевника Србије и међународног удружења књижевних стваралаца и уметника „Неказано“ из Бара, као и многих других Удружења књижевника путем друштвених мрежа. Заступљен је у тридесетак домаћих и страних антологија и зборника.
Добитник је многих међународних и домаћих награда и признања. Песме су му преведене на енглески, француски, немачки, пољски, руски, русински, македонски и бугарски језик. Објавио је пет књига поезије: „Рођење сузе“, „Остављања“, „На полеђини сна“, „Ако прећутим пјесму“ и “Сидро ноћи” као и књигу кратких прича „Свако остави неки траг“. Оснивач је и уредник часописа за културу и уметност „Неказано“, као и часописа за хаику „Неказано“ уједно је и оснивач и главни уредник портала за културу и уметност „Неказано“. Оснивач је Фестивала љубавне поезије „Пјесник – Светионик“.
Живи и ствара у Бару,
Извор: Аутор