Јелена Трајановски Станковић – У чекању

ЗЕБЊА

У чекању на спознају,
Као старац на камену
Спотицања седим
И зурим у лепљиво разумевање
Које се, ето, само тако назива.
Бездан ми зенице ваби, изазива.

Осећам на раменима
Издужене црне прсте сени
Који траже моју кључну кост
И не плашим се несносне хладноће
Која ми нешто у потиљак мрмори.
Ја сада слушам. Она нека збори.

УЗДАХ

Уздах ми се напунио миљама
Неке полетно препешачене туге,
У сопственим и туђим збиљама.
Кад плачем – плачем и за друге.
Као кад се свећа за неког пали,
Кô мастиљав принос жртвеном олтару,
Као кад човек због оног што је жали…
Благословена и проклета клањам се том дару.
И онда, кад немо лето у душник стане,
Испод њега бол као сабља сече,
А изнад речи што не видају ране.
Хтеле би а не знају како да лече.

SYNDROME HERACLITUS

Вечни пожар букти у мени
И тек понекад лаву суну ми очи,
Одувек склупчана у некој сени
Која би смисао хтела да срочи;
Да га дохвати и уобличи,
Да га на тренутак такне
У давно испричаној причи
И спокојна да се из ње макне.

Ту, у мени вазда се свађају
Храмови и њихове притворне вере,
А сузе су намерници који нагађају
Ко ће са кога љагу да спере.
Од ватри тих живога нема
Да се сасвим слободан спасио,
Од тога судбинског калема;
Нико свој пожар није угасио.

НЕДОСАЊАНО

Да ли те месечина од паучине плете?
Да ли те моје срце од чежње ствара?
Час лепршаш око моје туге као дете,
Час јој се у лице смејеш кô утвара.

Ја додирујем празнину отворених уста
Да у њих кап твоје љубави кане,
Лик ти варљиво гута магла густа
И тако, тражим те залуд док не сване.

До следећег бдења у самотној ноћи,
До наредног очајничког привиђења
Јер још само тако некад знаш ми доћи;
Јутро те изобличи, сасвим те мења.

Зора ми доноси од камена дамар,
Распарчану слику давно прошлих дана
И јава ми на образ сручи се кô шамар.
Одбачена жеља никад досањана.