Jelena Cvetković – Krov koji prokišnjava

Čim bi kiša počela da pada svi bi se smestili u jedan ugao sobe gde je bilo skoro suvo. Otac bi se popeo na krov, rasporedio limene lonce, najlone i šerpe, a onda se vraćao nama sve strahujući od neželjenog pljuska.

Kao mali sam njegove kratke izlete pred kišu doživljavao kao nešto tajanstveno i pomalo čudesno, sve dok nisam shvatio da se jedino čudo dešavalo dole ispod krova, u uglu sobe, gde su se svi pogledi stapali u jedan. Onaj prema tavanici. Osluškivali smo kišu, te sitne kapi koje su se preko napuklih crepova spuštale na ploču, a onda se poput veštih špijuna pojavljivale tamo gde ih najmanje očekujemo.

Kao mali, mislio sam da će vremenom krov sam zaceliti, kao otvorena rana na mom posečenom prstu. Čekao sam dan kada će kiše postati nešto lepo, pa ću sedeti kraj prozora i posmatrati bezazlene barice na ulici. Barice su sa godinama postajale sve samo ne bezazlene. Krov na našoj kući toliko je voleo kišu da ju je uvek rado puštao u naš dom.

Otac je krpio i popravljao koliko je mogao. Novac je uvek oticao u nekom drugom pravcu, kao reka pa u more. Beskrajno more. Majka nije radila, a moje dve mlađe sestre bile su bolešljive, tako da je dosta od novca kojim smo raspolagali odlazilo na njihovo lečenje. Kada sam odrastao upisao sam fakultet nadajući se da ću sa diplomom u ruci obezbediti bolji život i sebi i svojoj porodici. Ispite sam za vreme kišnih dana spremao u raznim uglovima soba, prethodno i sam imavši povremene izlete na krov. Dok sam sa ocem raspoređivao lonce i zaštitne folije, molio sam se da sve to ubrzo postane samo košmar. On je uvek ćutao, ali znao sam da je sve svoje nade polagao u mene. Ja sam bio njegov čamac za bolju budućnost.

Nakon nekoliko godina završio sam fakultet i došao u posed jedne velike plave fascikle na kojoj je bilo ispisano moje ime i moje prezime, titula koju sam stekao i ocena sa kojoj sam završio školovanje. Mojoj i sreći moje porodice nije bilo kraja, svi su čekali da počne taj dugo čekani život. Vreme je, međutim, prolazilo. Promenio sam nekoliko slabo plaćenih privremenih poslova, a onda je sve stalo. Počeo sam da osećam nezadovoljstvo i veliku tugu, naročito za vreme kiše. Ono što bih zaradio jednostavno nije bilo dovoljno da popravimo krov.

Iako me niko nikada nije krivio, počeo sam da osećam veliku krivicu. Izjedala me je i danju i noću. Ali najviše za vreme kišnih dana. Tada je svaka kap bila jedan mali, ali nesnosni šamar za mene, gde mi je neko odozgo govorio:

„Ispao si glup. Trebalo je da, umesto na fakultet, odeš negde i šalješ novac svojima da poprave krov koji prokišnjava.“

Prokišnjavao je krov, a istovremeno sa njim i ono mesto u mojoj duši gde sam brižno čuvao svu svoju veru i ideale. Postao sam nervozan i grub, osećajući se večito mokrim od večne kiše nad mojom glavom.

Sa prvim kapima često bih se popeo na neposlušni krov i tamo sedeo satima. Čak i kad bi kiša stala. Otac je ćutao, majka me molila da ne gubim nadu.

„Možda je i on počeo da me krivi, pa zato ćuti?“, pitao sam se.

Sve u svemu bio sam sve nezadovoljniji životom, smatrajući da mi pripada nešto bolje i lepše. Grešio sam. Svima pripada samo ono što imaju, i ništa više.

Jedne jeseni nije bilo miholjskog leta. Čim je počeo oktobar počele su i kiše. Voda je prodirala u kuću, cureći sa plafona kao sa tuša. Sve posude smo iskoristili za skupljanje kišnice ali to nije bilo dovoljno. Dobro se sećam dana kada sam zgrabio veliku plavu fasciklu i zalepio je na plafon preko rupe koja je zjapila.

„Ne!“, uzviknula je majka, „to je tvoja diploma!’“

Pogledao sam je sa osmehom, ne rekavši ni reč. Kiša je sledećeg dana potpuno stala a ja prvi put u svom životu nisam osećao krivicu. Kao oslobođen nekog tereta, bez strašne praznine u duši i ruke koja mi s vremena na vreme pritiska oba plućna krila, gnječeći sve moje šanse da dišem, udahnuo sam duboko i upio svu kišnicu koja se svih tih godina slivala sa tavanice. Spakovao sam nekoliko svojih stvari, poljubio majku i krenuo na stanicu. Na njena pitanja samo sam se osmehivao, prećutno joj dajući nadu da će sve jednoga dana biti bolje.

A da li je? Možda velike plave fascikle služe samo za to da povremeno zakrpe koju rupu.