Јелена Цветковић – Кров који прокишњава – Прича

ISSN 2334-9417 (Online)

Чим би киша почела да пада сви би се сместили у један угао собе где је било скоро суво. Отац би се попео на кров, распоредио лимене лонце, најлоне и шерпе, а онда се враћао нама све страхујући од нежељеног пљуска.




Као мали сам његове кратке излете пред кишу доживљавао као нешто тајанствено и помало чудесно, све док нисам схватио да се једино чудо дешавало доле испод крова, у углу собе, где су се сви погледи стапали у један. Онај према таваници. Ослушкивали смо кишу, те ситне капи које су се преко напуклих црепова спуштале на плочу, а онда се попут вештих шпијуна појављивале тамо где их најмање очекујемо.

Као мали, мислио сам да ће временом кров сам зацелити, као отворена рана на мом посеченом прсту. Чекао сам дан када ће кише постати нешто лепо, па ћу седети крај прозора и посматрати безазлене барице на улици. Барице су са годинама постајале све само не безазлене. Кров на нашој кући толико је волео кишу да ју је увек радо пуштао у наш дом.

Отац је крпио и поправљао колико је могао. Новац је увек отицао у неком другом правцу, као река па у море. Бескрајно море. Мајка није радила, а моје две млађе сестре биле су болешљиве, тако да је доста од новца којим смо располагали одлазило на њихово лечење. Када сам одрастао уписао сам факултет надајући се да ћу са дипломом у руци обезбедити бољи живот и себи и својој породици. Испите сам за време кишних дана спремао у разним угловима соба, претходно и сам имавши повремене излете на кров. Док сам са оцем распоређивао лонце и заштитне фолије, молио сам се да све то убрзо постане само кошмар. Он је увек ћутао, али знао сам да је све своје наде полагао у мене. Ја сам био његов чамац за бољу будућност.

Након неколико година завршио сам факултет и дошао у посед једне велике плаве фасцикле на којој је било исписано моје име и моје презиме, титула коју сам стекао и оцена са којој сам завршио школовање. Мојој и срећи моје породице није било краја, сви су чекали да почне тај дуго чекани живот. Време је, међутим, пролазило. Променио сам неколико слабо плаћених привремених послова, а онда је све стало. Почео сам да осећам незадовољство и велику тугу, нарочито за време кише. Оно што бих зарадио једноставно није било довољно да поправимо кров.

Иако ме нико никада није кривио, почео сам да осећам велику кривицу. Изједала ме је и дању и ноћу. Али највише за време кишних дана. Тада је свака кап била један мали, али несносни шамар за мене, где ми је неко одозго говорио:

„Испао си глуп. Требало је да, уместо на факултет, одеш негде и шаљеш новац својима да поправе кров који прокишњава.“

Прокишњавао је кров, а истовремено са њим и оно место у мојој души где сам брижно чувао сву своју веру и идеале. Постао сам нервозан и груб, осећајући се вечито мокрим од вечне кише над мојом главом.

Са првим капима често бих се попео на непослушни кров и тамо седео сатима. Чак и кад би киша стала. Отац је ћутао, мајка ме молила да не губим наду.

„Можда је и он почео да ме криви, па зато ћути?“, питао сам се.

Све у свему био сам све незадовољнији животом, сматрајући да ми припада нешто боље и лепше. Грешио сам. Свима припада само оно што имају, и ништа више.




Једне јесени није било михољског лета. Чим је почео октобар почеле су и кише. Вода је продирала у кућу, цурећи са плафона као са туша. Све посуде смо искористили за скупљање кишнице али то није било довољно. Добро се сећам дана када сам зграбио велику плаву фасциклу и залепио је на плафон преко рупе која је зјапила.

„Не!“, узвикнула је мајка, „то је твоја диплома!’“

Погледао сам је са осмехом, не рекавши ни реч. Киша је следећег дана потпуно стала а ја први пут у свом животу нисам осећао кривицу. Као ослобођен неког терета, без страшне празнине у души и руке која ми с времена на време притиска оба плућна крила, гњечећи све моје шансе да дишем, удахнуо сам дубоко и упио сву кишницу која се свих тих година сливала са таванице. Спаковао сам неколико својих ствари, пољубио мајку и кренуо на станицу. На њена питања само сам се осмехивао, прећутно јој дајући наду да ће све једнога дана бити боље.

А да ли је? Можда велике плаве фасцикле служе само за то да повремено закрпе коју рупу.

Јелена Цветковић

О ауторки приче

Јелена Цветковић рођена је 8. oктобра 1984. године у Нишу. По занимању је дипломирани правник.

Пише од малих ногу и одувек је уживала у писању. У почетку је писала искључиво поезију, а затим је почела да пише и кратке приче. Песме су јој објављене и неколико часописа. Једна је од победника конкурса за 2016. годину у едицији Првенац који је расписао Студентски културни центар Крагујевац. Они су објавили њену прву збирку прича под називом Приче са прашњавих полица.

Освојила је другу награду за кратку причу на књижевном конкурсу Миша Цветановић коју додељује Дом културе из Брестовца (2020) и исте године награу оригинални стихотворац на Песничким сусретима у организацији Књижевног клуба Велимир Рајић из Алексинца

Живи у Нишу.

Share on facebook
Share on twitter
Share on linkedin
Share on whatsapp
Share on vk
Share on email

Извор – ауторка