(Iz arhive Suštine poetike)
Milan Nenadić je rođen 30. septembra 1947. godine u Grkovcima, kod (Bosanskog) Grahova. Studirao je jugoslovenske književnosti i savremeni srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Od 1974. godine je u Beogradu, od 1984. u Zrenjaninu, a od 1998. u Novom Sadu. Osim poezije piše književnu kritiku, eseje i prevodi.
Objavio je knjige pesama: “Stefanos“, “Novi Stefanos“, “Opšti odar“, “Usamljena istorija“, “Osvetna maska“, “Pesme“, “Knjiga četvoprice“, “Opšti odar i druge pesme“, “Vrisnula je majka“ (pesme sa Ileanom Ursu), “Počinjem da biram“,
“Izabrane pesme“ (izbor i predgovor Nikola Koljević), “Drhtanje u vodi“, “Venac za Gavrila“, “Utočište“, “Venac za Gavrila (bibliofilsko izdanje), “Ugrušak“, “Opšti odar i nove pesme“, “Suvi pečat“, “Noćna slika“, “Divlji Bog Balkana“.
Dobitnik je Pečata varoši sremskokarlovačke, “Dučićeve nagrade“, nagrade Udruženja Književnika Srbije, “Milan Rakić“, počasne nagrade BIGZ-a, nagrade Univerzitetske riječi za knjigu godine, “Zmajeve nagrade“, “Kočićevog pera“, nagrade “Branko Ćopić“, Srpske akademije nauka i umjetnosti za prepev poezije Mihaja Emineskua na srpski, godišnje nagrade Saveza književnika, nagrade “Laza Kostić“, “Kondira Kosovske devojke“, “Milice Stojadinović Srpkinje“, “Vidovdanskih pjesničkih susreta“ i povelje “Pjesnik svjedok vremena“.
Živi u Novom Sadu.
„Poezija nije dala i neće dati da se ugasi vatra na ognjištu. Iz iskustva znam da u najpresudnijem trenutku nešto znači pesnička reč. Ako ni zbog čega drugog, znači zbog toga što se uvek zbog reči mogla izgubiti glava. Zbog pesničke reči. Da, zbog nje. Samo podsećam na Andrićevu opomenu da bi naši i svi otuđeni vlastodržci, uglavnom tirani a vazali, upakovani u lister odela demokratije, trebalo da pažljivije čitaju pesničke opomene savremenika, tako bi najlakše shvatili šta im misli narod i šta im je činiti.“ – Milan Nenadić.
DA SE ODE
Krijem lice, krijem oči,
suzi ne dam!
I senka se moja koči
čim progledam.
Vodenice trunu, snene:
vode zvonke
ko gušteri — zalud pene
niz obronke.
Nebo gleda pusto polje —
gledam i ja
gde u bašti liže kolje
klupko zmija.
Bacam zemlje preko žara,
sipam vode.
došlo vreme, kućo stara,
da se ode.
**
PISMO KĆERI
Razmišljam o noći punoga meseca
Kad će bogočovek strasno da zajeca
I klekne, skrušeno, pred tvojom nagotom,
Drhteći nespretno, kunući se potom
Jedinim životom, majkom, nebesima,
Ko da u rečima ključe sveta ima
Ili, lepše reći, ključe tvoga tela
O koje se lomi krhka muška strela,
Eto, o toj noći, kojoj služe svici
Da se, uznesena, nađeš na ivici
Samo jedne tajne, jedinog otkrića
Da si Majka Zemlja i Pramajka Bića,
I da nisi čedo kao mladi sveci
Već iskra u kojoj prebivaju preci,
Eto, o toj noći, o besmrtnom huku,
Kad se svemir začne i u tvome struku,
Razmišljam rukama punim hladne glave:
Hoćeš biti svesna sna koliko jave
Da si posle zemnog, nevinog bunila,
Ostala Božanstvo, kao što si i bila.
DOGORELA SVEĆA
Dok je žarke zene grejala belina
Dok je majka zemlja razumela sina
Dok se osmeh nije krivio u stranu
Dok nam vučji snovi nisu snašli javu
Dok u duplje nisu potonule oči
Dok nam glave nisu nestale u omči
Dotle smo stajali uspravni ko sveća
Dotle je nesreća bila čista sreća
Otkud sada ovo otkud ovo netom
Evo nas pred svetom ko streljačkom četom
Niti glava misli nit srce oseća
Mi smo na dnu sebe Dogorela sveća.
**
POLA KAPI ROSE
Na ivici žutoj zelenoga lista,
Pola kapi rose suvim zlatom blista.
U to pola kapi sve je živo stalo,
U njoj jasno vidim i mog bića malo
Kroz pola dragulja kojeg sjaj odaje,
Pratim moje snažne, skladne zaveslaje
Što za tok ne mare, kao ni za reku,
I što, uz maticu, moćnu vodu seku…
Rasanjen se trgnem, prožežen do bola,
Što kap nije cela, što je kapi pola,
Što zbog težeg dela, viši zakon sklada,
Cela kap, sa lista, počinje da pada.
Objavljeno u Suštini poetike broj 4, 4. april 2014.