Ivan A. Čarota – U susret duhu

Sigurno je svima poznat izraz: „U početku beše reč…“ Međutim, tokom poslednjih nekoliko decenija njegov sadržaj su ograničavali uslovnom pseudo-filologijom, ignorišući pravi tekst i kontekst originalnog izvora, Svetog Pisma: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo. U Njoj beše život, i život beše videlo ljudima. I Videlo se svetli u tami, i tama Ga ne obuze.“ (Jevanđelje po Jovanu, 1-5). Na prvi, površinski pogled, nije se dogodilo ništa posebno: prosto su skratili citat i u „Reči“ oduzeli početno veliko slovo… U suštini, na taj način od Boga-Reči se otuđila Slovesnost, koja i početno i u skladu sa tradicijom našeg naroda dužom od hiljadu godina, imala je duhovnu, sakralnu funkciju.




Nije slučajno što sada, tražeći definiciju šta je poezija, pronalazimo mnoštvo najrazličitijih formulacija, u tom broju i bespotrebno izfilozofiranih i štetno zamršenih, i skoro sve one nas udaljavaju od prvobitnog tumačenja, koje nam prenose grčke reči poiéō – što znači „stvaram“, poiétōs – stvaralaštvo, kreativnost. Shodno tome, kada se procenjivanju prilazi bez mudrovanja i pustoumovanja, prava poezija nije vešto strukturisani tekst, ni izoštreno sklapani lanac reči, duhovitih izraza ili nabacanih lepih metafora i figura, čak nije ni aforistično formulisane misli, niti upečatlivo prenesena osećanja, a naročito nisu zloupotrebljene parole, kao one, koje su se proširile kod nas poslednjih sto godina… Pesničko stvaralaštvo  prema suštinskom određivanju, predstavlja nešto znatno veće – programiranu obrnutu vezu sa Tvorcem, a to znači – stremljenje prema Bogu, približavanje Njemu, vraćanje sličnosti s Likom Njegovim. Blaženi Avgustin je svojevremeno rekao, da kroz muziku upoznajemo Tvorca. Oslanjajući se na njegov mudar zaključak, svoje argumente možemo da upotpunimo na sledeći način: i namena poezije je u tome da upoznajemo Tvorca, da bi spoznali Ljubav, Istinu, Lepotu, Savest, da bi potvrdili Duhovnost, da bi podsetili grešnoga čoveka na Nebo, a u zemaljskom životu podržali stvaralačke sile i suprotstavili se uništiteljskim silama.

Naravno, predmet našeg razgovora uslovljava pitanje, da li odgovara tako visokom cilju beloruska poezija?




Svako od vas, poštovani čitaoci, morao bi da da samostalan odgovor na ovo pitanje. Ceo materijal, istina bez dužne punoće, nudi se u našoj antologiji, čiji se sadržaj protivi rasprostranjenom mišljenju, da je naša književnost potpuno bezbožnička. A neke momente ćemo pokušati zajedno da analiziramo.

Od mnogo toga, što se nedopustivo zaobilazi u našim razmatranjima, naročito značenje ima hrišćanska priroda narodnog pogleda na svet, drugim rečima – narodno hrišćanstvo Belorusa, duboko i višestruko odraženo u usmenom narodnom stvaralaštvu, uključujući, najpre, poeziju. Inače, dugo su nas, i ne bez uspeha, ubeđivali, da je, tobože, beloruski folklor potpuno ateistički. Pa, u usmenom stvaralaštvu Belorusa, kao i kod bilo kojeg drugog naroda, ima svega, uključujući i ismevanje služitelja Crkve i određenih manifestacija verskog života, a u nekim slučajevima provlači se i neverništvo. Ali stvar je u nečemu drugom. Prema bogoboračkim ideološkim direktivama prošle epohe jednostavno nije uzeto na uvid ili je namerno prećutano u folklornim zapisima novoga doba, a takođe se brisalo iz starijih zapisa sve, što vodi do drugih zaključaka. Sumanutost i sramotnost takvog pristupa je razumljiva, možda, i bez komentara. Dovoljno je i prosto poređenje: zar od celog dostupnog sadržaja leksičkog fonda beloruskog jezika predlažu samo zalihe psovki i naročito se ponose njima?

A pri objektivnom pristupu, koji podrazumeva, prirodnost i kritičnost, imamo puno pravo i ponos da ponovimo reči F. M. Dostojevskog: „Svi naši narodni počeci su, po svojoj suštini, izašli iz Pravoslavlja.“ Pretpostavimo, da je takva tvrdnja od nekoga mogla da izazove prekor: tobože, zašto deliti narod po veroispovesti, izdvajajući samo pravoslavce… Ali tu nema razloga za prekor, a naročito ne za krivicu. U izgovorenom – ne više i ne manje, samo svedočenje Istine i istorijske pravde, a još i upozorenje vezano za opasnosti stanja, u kojem bi trebalo zaboraviti, da se cela naša iskonska suština pojavljivala baš kroz duhovne podvižnike, bogougodnike.

Mi smo se, kao narod, u vremenu i prostoru ustaljivali zahvaljujući svetima, koji su zasijali u zemlji Beloruskoj – Jefrosiniji Polockoj, Kirilu Turovskom, Antoniju, Ioanu i Jevstatiju Vilenskom, Avramiju Smolenskom, Jeliseju Lavrišovskom, Julijaniji Oljšanskoj, Sofiji Sluckoj, Atanasiju Brestskom, Gavrilu Belostockom, Georgiju Mogiljevskom, Ioanu Kormjanskom, novomučenicima… Ako ne njima, onda kome još?

Tu, možda, treba razjasniti: narod Božiji se utvrđuje kroz pojavu svetih, kao i kroz aktivno poštovanje njihove svetosti od strane potomaka, naslednika, produžitelja, ugodništva. Ako nema nastavka, tada nestaje kontinuitet, prekida se tradicija, a to znači i da se ruši etnoduhovni prostor uopšte – rušimo ga mi, koji smo zaustavili nastavak i kontinuitet.

Zato za nas posebnu važnost mora da ima shvatanje tradicije u celoj njenoj dubini i punoći. Da li je moguće da se ignoriše, recimo to, da Belorusi, kao i svi Sloveni, do hristijanizacije nisu imali, ne samo literaturu u savremenom smislu, već ni lepu slovesnost – na primer, kao ni stari Grci ili Rimljani – a ova pismenost je i bila stvorena najpre za misionarske potrebe? Shodno tome, moramo uvek imati u vidu, da se slovensko pismo počelo koristiti i dugo vremena razvijalo u svojstvu prenosilaca Hrišćanske vere. Do same svetske tematike slovesnost dolazi već prilično kasno, a kultivisanost umetničkog izraza kao samovrednujućeg, može se reći, i sasvim nedavna.

Tako da potpuna i pouzdana panorama razvoja beloruskog folklora i književnosti može biti rekonstituisana samo pri kontinuiranom obelodanjivanju tradicije, dakle kada uzmemo u obzir realnu vrednost duhovnih i verskih faktora. A za to je potrebno da se vrati, ako ne u tadašnji svakodnevni život, onda makar u kolektivno sećanje – taj fond dela hrišćanskog sadržaja, koji je postojao skoro hiljadu godina.

Evo, zbog toga je, najpre, zamišljena naša antologija.

Prilikom odabira imena i dela uzeli smo u obzir, naravno, da i u okolini, i u duši svakog čoveka, čak i u prisustvu najmoćnije vere, ne može se isključiti krivoverje i neverica… Da uvek traje borba između svetlosti i tame i sve ovo se ogleda kako u folkloru, tako i u istoriji književnosti.  Naročito s kraja HVІІІ veka, kada se u određenom broju pojava u beloruskoj književnosti pojavljuju bogohulni radovi – recimo, burleska „Vaskrsenje Hristovo“ i slično, da ne pominjemo HH vek, kada je slična pojava uzela neverovatan zamah.

U vezi sa označenim je važno, možda, shvatiti koliko su pomenute tendencije bile svojstvene naročito našoj nacionalnoj književnosti u poređenju sa drugima – kad se podvlači, kako kažu danas u takvim prilikama, opšteevropski kontekst. I zato se može primetiti, ako se pozabavimo pozicijama „zakonodavaca književnog napretka“: „…Nekada je bogohuljenje bilo najveće huljene, ali Bog je umro, a to znači da su umrla i ta huljenja“ (Fridrih Niče); „Bitna je lepota, dolazi li sa neba ili iz pakla – svejedno je“ (Šarl Bodler), „Bog ne postoji… Aliluja! Nema više neba, nema više pakla; ništa osim zemlje…“ (Žan-Pol Sartr). Naravno, i to je uticalo, naročito u skladu sa konceptom tzv „ponavljačkog kursa“ beloruske literature u odnosu na evropsku.

Pri objektivnom pristupu, međutim, nemamo drugi zadatak osim uzimanja u obzir različitih tendencija nacionalne književnosti, da identifikujemo najkarakterističnije, tipične, preovlađujuće. A sa takve tačke gledišta da li se može diskutovati o tome, kako se u određeno vreme dominantno u ogledanju sveta pesnika beloruskog naroda desilo ono dobro poznato svima iz reči Janke Lučine: „Ne pevam ja – već narod Božiji“. I to je naročito bitno, čak i u tom slučaju, ako pretpostavimo, da se tako izražavala jednostavna unutrašnja obazrivost, odbijanje gordosti, moguće kod pesnika, kojeg je građanstvo naviklo da naziva izabranim – od strane koga, ne objašnjujući. Uzgred, pre svega, kao reakcija na takvo priznanje, može se smatrati poetski iskaz Janka Kupale: „Ja nisam pesnik, o sakrij me, Bože“.

Međutim, u zavisnosti od „zahteva epohe“, „progresivnih ideala“, „ciljeva borbe za svetlu budućnost“, citirane reči Janka Lučine drugačije se tumače. Tokom vremena (ideo)logični naglasak je fiksiran na reči „narod“, kojoj je bilo dodato ograničeno sociološko značenje – „društvo, građanstvo“, dok je “narod Božiji“ – bila sasvim druga kategorija.

I karakteristično je da se dešavalo tako, ne samo zahvaljujući naporima političkih vođa ili ideologa, nego i književnika, koji su počeli da se nalaze u istim ulogama. Upravo u beloruskoj književnosti  je najviše, u poređenju sa drugim, pesnika (i sami pesnici sebi) prisvajali su oznake „prorok, vidovnjak, budilac, vođa“, koje je odbacivalo ono tradicionalno – „čovek Božji“. Pritom, ovo se odnosi i na klasične književnike (Uzgred, strahujući od potencijalnih optužbi u tendencioznosti, ističem, da se naš pristup fokusira na hrišćansku duhovnost i ne uključuje ponovno ocenjivanje i reviziju zasluga poznatih ličnosti u svim drugim sferama).

A da ne bi ove tvrdnje bile neosnovane, okrećemo se konkretnim autorima i konkretno uzetim delima, koja su privukla pažnju određenim naslovima. Suočivši se, na primer, sa dvema pesmama istog imena Janka Kupale „Moja molitva“, legitimno je očekivanje, da moljenje pesnika, ili lirskog subjekta, ako ih razlikujemo, bude obraćanje Gospodu Isusu Hristu, Svetoj Trojici, Bogorodici ili svetiteljima. Ispostavilo se da nije: „Ja ću moliti… jasnome suncu,… oblacima sa gromovima… zvezdama… njivama…“; „U svakom trenutku, u svakoj potrebi… molim se ja suncu na nebu i zvezdama, …slobodnom vrtlogu vetra,… vatrama… …živoj vodici… nebu, zemlji i prostoru…“ U drugoj pesmi, međutim, postoje  reči: „…Moćnome Bogu – Svemiru se molim…“, ali ni one ne odražavaju hrišćanski pogled na svet. Verujući ponovo u orijentaciju prema naslovima, uzećemo još jednu pesmu: „Po biblijskim motivima (Iz Psalma 78)“. I, pročitavši je, teško je osloboditi se zbunjenosti: zašto je pesnik, koristeći takav naslov i podnaslov, toliko odstupio od žanra psalmospevova po suštini; zašto se pravi sadržaj psalma tako rizično, najblaže rečeno, menja?.. Ne manje pitanja iste prirode postavlja se i pri upoznavanju sa pesmom „Vaskrs“ u kojoj se na revolucionaran način interpretira Praznik nad Praznicima i sveopšta radost povodom Vaskrsenja Hristovog, a koja je zamenjena borbeno-predvodničkim pozivima:

Hej, hej, na susret dva velika praznika
          Požurite zajedno, koga putem smrt ne zakiva!
Neka se liju-sliju od kuće do kuće
          U jedno svi građani, svi ljudi svih njiva! <...>
Napred po sreće! Neka zlo sve posustane…

Ništa drugo do opsednutost idejom promene sveta oličena je, takođe, u pesmi „Caru neba i zemlje“, kroz koje je, kroz paradoksalnost ove ideje, izražen prekor Bogu:

Molbe nesrećnih: sreće, istine, hleba!
Ti si gluv razumeti, buru munja poslati.

Potpuno je prirodno, što naši stručnjaci-poznavaoci dela Janka Kupale često citiraju pesmu „Moja vera“ kao primer vatrenog patriotizma i humanizma. Ta ista pesma, ne manje ubedljivo, može da se koristi za ilustraciju revolucionarnosti Kupale – građanina i pesnika. Međutim, on takođe, po planu, sam po sebi predstavlja svojevrsni, krštenim čovekom izgrađeni „simbol vere“, koji se završava ovako: „…I ja verujem u samoga sebe.“

Bez obzira na ovu konstataciju, čudan je „opušten“ odnos prema veri i skoro prema svemu, što hrišćanin smatra svetim, a koji vremenom postaje za beloruske pesnike – skoro norma. Konkretan primer takvog plana je i programska pesma Cjotke „Violina“:

Ja bih na strunama zazvonila,
Duh naroda bi zagrlila,
U žaru srce rastopila,
Oltar novi posula,
Pri tom oltaru svirala,
Tako strunama govorila,
I zvala bih, i pozdravljala,
I susede bih radovala.

Pesnikinja se zauzima, ni manje ni više, nego za uspostavljanje „novoga oltara“, a „pri tom oltaru“ bi – „govorila“, „pozdravljala bi“, „susede radovala“… Sve ovo, na percepciju hrišćanina, jednostavno predstavlja bogohuljenje, raskalašnost. I zato je teško složiti se sa neadekvatnim, najblaže rečeno, zaključkom savremenog kritičara u odnosu prema citiranom tekstu: „I to nije samo deklaracija. Cjotkine pesme se odražavaju impresivnom širinom pokrivanja raznih sfera života, koje do tada nije poznavala beloruska poezija“. Kako god bilo, ali citirani tekst pokazuje nešto drugo.




Ponavljam, ako ne otvoreno bogoborstvo – a to se u njenom slučaju dogodilo, – onda je bogoodstupništvo beloruska književnost počela da iskazuje prilično često; što nije vidljivo samo nama i samo sada. Možemo da se setimo, na primer, jednog članka Antona Luckeviča „Bunt protiv Boga“, koji se oslanja na primere stvaralaštva Kastusa Kalinovskog, Franciška Baguševiča, Janka Kupale, čak i Kazimira Svajaka (katoličkog sveštenika Konstantina Stapoviča).

Naslednici pomenutih su se, kako je poznato, „bunili protiv Boga“ sve više i više – koliko samo vredi bogohuljenje Krapive! – strastveno pozivajući i vodeći u „svetlu budućnost“. Do čega su pozvali i doveli? Na današnji dan do toga, da su krajnje relativne razlike između visokog i niskog, dobra i zla, lepote i ružnoće, večnog i prolaznog, da se naša deca i unuci vaspitavaju na popularnim sloganima, koji su uvedeni u rang više mudrosti pustih šala raznih džentlmena na konto kupljene sreće, nekih zabavljača, veselih paradnika i snalažljivih šaljivdžija, što je na najvišem nivou oličenje grešnosti, da su počele da se interpretiraju kao najrođenije reči „duhovnostь“ i „duhovka“ (duhovnost i rerna)…

Ne vredi pretvarati se, naravno, kako u svemu ovome nema krivice „agitatora, glasnogovornika, kolovođa“ i više puta pomenutih „pobunjenika“, koji su dugo vremena izdavali za duhovno to, koje je uništavajući veru i tradiciju i utvrdilo orjentire, važne, uzgred, ne samo za današnji dan, već takođe i za sutrašnji, o svetlosti kojeg je malo ko vodio razgovor… Ako govorimo o prošlosti, često se čuju opravdanja: vreme je bilo takvo. Zaista, kao što je ispravno primetio srpski pesnik, akademik Matija Bećković, „to je bilo vreme, kada su sveću smatrali simbolom tame, krst – simbolom zaostalosti, veru – merom neprosvećenosti“. I zar to nije to vreme našeg neverništva, i zar nikakvog značenja za nas nemaju reči tog istog kolege Bećkovića: „Prodali su veru za večeru“? I ovde se neizbežno postavlja pitanje o odgovornosti savremenih pisaca i svakoga od nas – zajedno zaokupljenih, voljnih i sposobnih da shvatimo opasnost od svih iskušenja života bez Boga u duši. Inače, generacije naše dece i unuka biće ojačane u svom mišljenju, da je književnost njihovih predaka po svojoj prirodi jednosmerno bezbožnička i bezdušna.

Posle svega navedenog, ne može se reći, da je takva procena tačna. I potvrda obrnutog – ta blaga otadžbinske slovesnosti, koja nisu podlegli promeni ocene tokom mnogih vekova. Hvala Bogu, nestaju malo po malo tragovi bogoboraca, koji su uveravali: „…Mi ćemo tako da iskritikujemo Smoljatiče i Turovske, da će biti mnogo posvetiti im dva reda u našoj istoriji“. Ali eto, narodna poezija i pesme hrišćanskog sadržaja, jednako kao i stvaralaštvo rođeno iz talenata takvih ugodnika Hristovih, kao što je Sveti Kiril, episkop Turovski ili prepodobnomučenik Atanasije (Filipovič), iguman Brestski –  nisu mogli da nestanu bez traga, jer je želja za Bogom i duhovnošću bila i ostala najvažnija i najprirodnija težnja ljudske prirode.

Previše optimističan zaključak? Na neki način, možda. Ali ni pesimizmu ne treba se predati. I zato, što će rezultati svake epohe biti provereni u večnosti. Pa čak i sad već možemo da posmatramo i svedočimo: militantno bezbožništvo, koje se dekretno širilo i raznim sredstvima stimulisalo u sovjetskom društvu, nije bilo sveobuhvatno i nije postalo jako u svesti tih, koji su sebe nazivali komunistima i ateistima.

Što se tiče neposredno beloruske sovjetske književnosti, onda je teško naći makar jedan jedini primer otvorenog ispovedanja Vere. Dosta su retki bili istinski duboki pozivi na verskoj tematici. Međutim, kod mnogih pisaca, kao što se može primetiti, pojavljivali su se i pravi odbljesci vere. A to nije mala stvar. Čak i kada je nicao situacioni impuls, shvatajući Veru kao Ljubav, neizbežne su postojale i određene smene u razmišljanju, osećanjima i u svim percepcijama i odrazima sveta kroz Reč. Međutim, Veru svakog od nas utvrđuje sam Gospod. U nama samima ona nije uvek ispravno prepoznata, a još više se označava za razumevanje drugih. U mnogim slučajevima ispravnije bi bilo govoriti o stanju duše, zatvorenoj ili (malo) otvorenoj za Veru. Kao što je na svoj način označio L. Golubovič: „Ako čovečanstvo ne može da postoji bez Boga, onda – Bog postoji… I neka neko previše pametan ovo ospori“. Drugo – ovo i trenuci razmišljanja o svojoj malenkosti pred veličinom Tvorca, i poštovanje rodovske tradicije, i počast sećanja na blagoverne pretke, i saosećanje bogougodnog dela, i vezanost za hramove rodnoga kraja, ali i hram duše… Kroz ovo, očigledno, većina pesnika predstavljenih u ovoj antologiji stupala je na put ka Bogu, u susret Duhu, ili je samo skretala na ovaj put očišćenja, spasenja, svojevremeno tražeći sebe, gradeći hram svoje duše.

Prevela s beloruskog Dajana Lazarević